Наша књижевност

бару пићем че.

Два човека

На њој је све блеђи мој лик, а твој лик пркоси добу. Без уздаха, молим. Нешто си хтео рећиг

5)

Па ипак, глас твој топли, усне твој снене,

неће ми збрисат са лица ни ветар ни друге жене. Ма како далеко пошла,

ма на чијој страни,

остају живи у мени тренуци само мени знани.

А ти носиш у себи

све оно што сам ти дао. Збогом! Иди! Иди!

И ничег ми није жао!

И чуј, ма куда пошла (Збогом, пуне се једра!), знам да ћеш увек видети два ока тужно ведра.

16

Видео сам те у сјају разнобојних рефлектора, као чаробног лептира у паучини светла, видео сам те, лепу, са нелепим осмехом

у средишту пожудних погледа.

Видео сам ти лице изнакажено бесом и очајем, хиљадолику сам те видео, увек другу а исту. ИМ други су те видели са разним твојим лицима, но ја сам те видео суштински нагу и чисту.

И што си ми понекад пољубила ране што си нанела, и што си ми понекад присно дисала у лице,

и што си ми понекад у саму душу унела топле зене, што си ми после бура понекад дивну тишину дала,

437

што си у часу самоће и увреде седела просто уз мене, —

занавек ти тиха хвала.

1937—1939

Јован ПОПОВИЋ