Наша књижевност

|

ПР МИ ф •

(

446 - Е Књижевност

РА у

ЊЕ

стражарски пуцњи из пушака-талијанки — каан-куу, каан-куу — суви и гласовити. У тишинама и далеко из хоризонта, блиједо као трагови ишчезлих метеора, чули су се митраљески рафали.

„Јеси л сад заборавио малу Гину са Цетиња2“ упитах Веја да прекратим вријеме и да растјерам сан. Он ме изненађено погледа и застаде као да се пита: какав ~ одговор заслужује човјек као што сам ја. Онда се осмјехну округлим лицем и блиставим широким зубима чије је безазлене љепоте у том тренутку био сасвим несвјестан.

„Право да ти кажем“, рече, „још никако не могу да је заборавим. Та мала, било је то нешто ваљано прије двије-три годиу не кад сам могао да је пратим од гимназије до куће и да, као

случајно, пролазим поред њеног прозора, и да је сретам на улици

постајући од тога срећан за још три дана унапријед. Танак стру3 чић, знаш, витко, вижљасто дијете, зракасте трепавице, очи ђаволике — не умијем ја то да описујем, него тек онако. А и све да прекопирам, опет не би било то — фалило би нешто главно...“

Како ми се изненада промијенио! Онај, наизглед површни. свему вични и свачим задовољни „гангстер“ — одједном: таква жртва! И би ми криво што сам започео разговор о томе, а већ нијесам знао како да се извучем, управо — знао сам да ћу се врло неспретно извући. Онда — ништа боље нијесам могао учинити — сувим и бездушним гласом упитах је ли била Скојевка. Није. Била је онако, незаинтересована, дјетињаста, дијете. Сретали су се чешће, учинило му се да јој ти сусрети нијесу непријатни. Понекад су се погледали значајније, а можда ни то није тачно — можда она тако сваког гледа, можда су јој очи тако удешене, толико различитих очију има на свијету...

„Уствари“, рече он замишљено, „то много зависи од уображења. И ја то знам, али тога ђавола никако не могу да истјерам из главе. Хтио бих да знам шта је сад с њом! Не можеш замислити колико ми је стало до тога. Ево, сви ми тражимо везу. И батаљон, и можда много више зависи од тога. Мислима, умом, ја знам шта је шта, и правилно бих поступио, али онако у души, дубље, не знам чему бих се радовао више — вези или сигурном

|

тласу о њој. Чак, можда би, ђаво нек је однесе, претегнула она!

Мјесец зађе а Мило Обрадовић рече:

„Збогом батаљоне, сад ћемо те тешко стићи!“

Тада се сјетисмо да ако још до зоре ухватимо везу у Његобуђи, што баш и није вјероватно, за један дан нећемо успјети да се вратимо до Црног Врха и да стигнемо батаљон. '

„Одредили сте прекратак рок“, рече Рашко Рацић застајући да сачека ПО АН 5

„Морали смо“, одговори овај. „Батаљон је био без хране и у сталној опасности да га открију. Ништа, запећемо сјутра, без спавања, а и терен нам је познатији. Стићи ћемо.“

ли пати КИН о пе ом.

ЗАР УМЕ РИКИ Ар ЊУ

ђ:: “