Наша књижевност

зе

+ ; + %

Равоје Домановић. Е Е : - 493

Одемо, и не сачекавши кафеџију да се врати из Београда. ·

И тако ја не видех тога „њиховог човека“, о коме су ми били толико напричали, и због кога смо управо и били потегли онамо.

Кад смо се вратили у Београд, знам добро да сам хтео да платим кола, али да ми нису дали (као што ми уопште нису тада дали да ма што платим), те сам само нешто као бакшиш дао кочијашу. Испао сам њихов гост, и ја на то пристао, али само тако да они ускоро дођу мени у госте, тамо где сам са службом био тада. ;

Сећам се још да смо код „Славине“ затекли Бору. Било је и других, нарочито за оним великим столом, за којим су иначе Митровић и Раде седели редовно. Бора је сада седео за једним столом кад се уђе десно од врата, и кад нас је угледао, затресао се — зацептио сав од смеха. „Врати се жив2“-упита ме. Митровић оде за онај њихов велики сто — били су тамо неки, ваљда Срета Пашић, Окановић, ко ли! — а ја и Раде седнемо за Борин сто. И тада је Раде дуго наваљивао на Бору да запева једну од старих врањских тугованки. Нарочито једну, ону: како је неки опак бег затворио све друмове — „...хоће да роби“, па он „...роби, куга мори, дори до Бога!“.. Зна Бора ту песму, али тврди за себе да није никакав певач, и да уопште не пева. Узгред речено ни ја га никад нисам чуо да пева, иако сам с њим

"више пута био у веселом друштву. Али Раде је тврдио да је

Бора једном певао ту песму, и да има „леп, потмуо, дирљив ба-

ритон“, и терао га, молио дуго да запева, али он не хте. Бар док сам ја био ту.

Морао сам отићи. У четири сата ујутру већ сам био у месту

свота службовања, а у осам сати у својој канцеларији, на свом редовном послу.

Д ХХМ Лепо би све оно од подне, откако сам се нашао с Митровићем и Радом, па до синоћ, док не пођох из Београда. Једно само вије ваљало: ниједан од послова ради којих сам био потегао у Београд (возом шест сати онда), ама, ниједан! нисам свршио. А

међутим, један од тих послова био је нарочито важан за мене

лично. Толико важан да после десетак дана одем понова у Београд. Требало је — зашто не казати! — да некако израдим — измолим да пређем из полициске службе у неку другу — да добијем неко мирније место. Једнако на опрези, баш као на немирвом коњу, — најмања непажња, па ,„е хата посред блата“. То једно, а друго, и још горе, досадише ми поједини партијски прваци. Беше их се напатило страх божји, и сваки од њих тражи често да урадим нешто, што сумњам да би и он сам урадио, кад би био на мом месту. Од много примера само овај. Да би

.