Наша књижевност

574 : Књижевност

— све испада да би хтели да га убеде како му се чини неправда. А пекар, који боље зна како му је и како живи, задовољан је, па никако да схвати шта се од њега тражи. Најзад му прилази један од оних што су се окупили око домина, седа до њега и покушава да га наведе да износи хлеб из пекаре, тобоже себи за храну, и пекар, који је одједном све схватио, погледа човека коме се затворило десно око, а брада издигла готово до носа, па само одмахну руком, уздахну, диже се и оде. :

Дигао сам се и ја и за мном Зулфо, Циганин, ковач, коме сам платио каву, па сад мисли да мора да ме прати.

— Ех! — уздише он стално, и, као кокошка, сетно преврће очима. Прича ми шта је било са Екрембегом, како је на Чакаловцу, где му је раније био конак, сада чета војске, како је Екрембег неко време провео у циганлуку, код своје слушкиње, а сад је у Завидовићу, ради на пилани, а син му је био у усташкој војсци и сад је на робији. — Ех!... Овако је остао! — вели ми Зулфо и показује мршав крив прет, поцрнео од чађи и прљавштине.

Пред мостом неколико дечака игра се и задиркује гушавог Атана, чаршиску будалу, који, сав запенушен од беса, јури дечаке и гађа их каменицама. Десно од моста, на огради и на подзиду, седи неколико Маглајлија, гледају шта се ради на скели и, посматрајући Немце, који подижу неку велику греду, и сами запињу, нагињу се на једну страну, истежу врат и машу ногама као да би и они одовуд да помогну. -

Пребацио сам се на другу страну. Сунце је сад још боље загрејало и од шетње по варошици прошла ме је зловоља. Пошао сам опет ка штабу, а отуд је наишла путем она лепа девојка у белој блузи, секретарица из штаба, сва зарумењена, стиснутих усана и неприродног, укрућеног хода. Наслоњен на капију стојао је на сунцу онај пуни црни младић из пропагандног отсека који ме је онако лепо дочекао јутрос. Пушио је, сунчао се и посматрао девојку како одлази, а њој се од тог погледа ноге само заплићу, и на очи хоће да јој ударе сузе од љутње што не може да се свлада. Ухватио сам му поглед и искривљени, згрчени осмех око уста — мора да јој је добацио нешто заједљиво и злобно и сад је уживао што се збунила.

· Горе на спрату, из собе команданта чује се бука, смех и многи гласови. Хтео сам да уђем, да бих видео је ли се већ вратио, али сам једва успео да отшкринем врата, која је неко притиснуо леђима. Колико сам могао видети, соба је била пуна младог света и дима. Неки седе; други, стоје око стола. Онај кога сам померио промолио је иза врата чупаву главу и љутито ме питао шта хоћу. 5

__ Команданта тражим! — велим ја и питам је ли дошао.

__ Нема га! — одговара овај и већ ме гура вратима, да би их

„затворио. — Склони се сад, конференција је са инжињером!

Успео сам само да видим неког младог човека са црном брадицом. Држао је хартију у руци и нешто говорио — инжињер по

1

.