Наша књижевност

ње

КМ а. де ЈРЕРА ГР

о

576 Књижевност

+ > %

Ју да је остави на сто, и отреса опечене прсте. Десно од мене срче чорбу онај брадоња кога сам јутрос, кроз отшкринута врата, видео у соби команданта и нисам се преварио —- заиста је инжињер — тако му се бар сви обраћају. Иако је топло, он на себи има кратак капут, чакшире су му сведене испод колена, пун је али није дебео, старији је од оних око себе, може му бити око тридесет пет година и изгледа снажан као медвед. Он срче чорбу журно, разговара с друговима лево и десно од себе, са онима пред собом и, чудо, како не погреши и не мимоиђе кашиком уста или мањерку. У мензи се данас налазе и шефови најближих секција, неколико команданата бригада и њихових заменика учесници конференције која је јутрос у штабу одржана. Улази се и излази како ко хоће, седа где је коме воља; и једе на брзину. У неко доба наишла је, љуљајући се у пасу, и она лепотица из штаба и неколико чупавих глава као сунцокрети окренули су се за њом. Инжињер се нашалио на рачун кувара, сви су се насмејали и обрнули се опет њему.

Кад сам изишао на улицу чула су се од варошице два пуцња, затим, после неколико секунди, још неколика, готово цео рафал, и у истом часу чули су се повици од моста. Могло се видети како се пред улазом моста почео да скупља свет. Е

— Пуца мост! — повикао је неко и већ је неколико омладинаца трчало низ улицу. Из мензе је појурио и инжињер. Зачудо, онако пун, трчао је брзо и једва сам га следио. Пред мостом окупила се већ гомила света и требало је да силом прокрчимо пут. Мост је стајао као и раније, ништа се није могло приметити сумњиво, аи окупљени свет гледао је упитно у гомилу на другој страни. Нико није знао шта се десило.

— Стражар је на другој страни убио двојицу — говорио је неки омладинац сав румен од У О — Видео сам кад је пуцао!

Успели смо најзад да приђемо улазу. Стражар, који је познавао инжињера, пропустио нас је и потрчали смо ка другој страни.

Овде се гласније говорило и више махало рукама. На земљи, наслоњен на греде моста, седео је „етражар, гологлав и голему сшишану главу држао рукама. Машинка му је лежала до ногу у прашини. Над њим су се нагнули и неки људи и нешто му објашњавали, а он је, не дижући главу, тресао њоме и викао: — О, јој! Тешко мени!... О, јој! Јесу ли га нашли, је ли жив: Е

— Наћи ће га, болан, не кукај, војник си! -- вели му један и гледа у воду испод моста.

Сад тек и ми видимо да се доле, на. спруду, окупио народ који се искрцао са скеле, а она стсји насред воде на једном месту, љуља се и подрхтава на струји. Са ње двојица Маглајлија макљама претражују реку, док друга двојица, који су само у гаћама, покушавају да се дохвате крхотина старог моста, које штрче из воде.