Наша књижевност

пре на

582 Књижевност

му је топла и чврста. Поздравио се, рекао је да ћемо се видети сутра изјутра, пре но што отпутујем, и отишао је у управу градилишта. |

Кад сам стигао пред штаб мрачило се. У алеји топола, уз реку, шетали су високи, суви и ружни студент и статистичарка, која га, изгледа, не пушта од себе. Под мишкама су им књиге, статистичарка нешто говори, а студент гледа у гнезда врана на тополама, и у звезде. А

На капији пред штабом стоји црни младић и дрско и изази-

вачки гледа у свет. Он је, уствари, размажено београдско дете.

Видео ме је са командантом и нема више разлога да се преда мном прави важан, насмејао ми се, упитао ме- како сам, и обавестио да ћу сутра изјутра моћи да отпутујем. Затим ми је затражио цигарету и, увлачећи дуге димове, почео да пуши.

Од вароши је наишла лепа секретарица. љуљајући се као таласи уз обалу. Рошави високи младић упиљио је очима у њу, наклонио јој се и, да је имао шешир на глави, скинуо би га. Статистичарка му је опет нешто почела да објашњава, а студент је узео књигу у руку, и машући њом поново се упустио у дискусију. Црни београдски деран, који је изгледа знао да ће лепотица овуда наићи и вребао је, исплазио је за њоме језик, кад је прошла и не погледавши нас, а кад се опет окренуо мени биле су му сузе у очима од беса и од муке.

Вече је. Над реком шуште тополе и сад се јасније чује њен

шум. На другој обали виде се свега неколико светлости — варо-

шица је утонула у помрчину.

Али скела још једнако превози робу. Шкрипи котур на разапетој жици и чују се гласови радника који товаре грађу и дозивају се с обале на обалу, а две-три бакље и електричне лампице, помичу се у помрчини под мостом, и пале се и трну, као мачије очи. Из каване излазе последњи гости и клепећући кундурама и нанулама пустим сокацима одлазе кућама. Касаба спава, а на левој страни реке, која као да дели два света, још је живо и, што ближе прузи, све живље ... 4

Тамо су планули црвени огњеви и од усека стално грувају мине, а кад оне утихну чују се песме. Код управе градилишта светло је као по дану, камиони долазе, заустављају се и брекћу, унутра горе све светлости, чује се куцање машине и зврјање пољског телефона у који неко виче из свег гласа. И пред мензом је живо; излази се и улази као у кавану. Са радија који крчи, јер на хоризонту стално сева, чује се песма. Унутра је бука од гласова, ту је и брадати инжињер који се једнако смеје дубоким басом. Пуна га је просторија, за столом је узео место за тројицу

"у пред њим су већ две празне порције.

Вечерао сам, изишао да прошетам и најзад сам пошао пут шттаба. У трави поред цесте цврче цврчци, уз реку понекад закрешти нека жаба или се високо у гранама изненадно огласи птица и размахне великим црним крилима. Никога на цести. Али,