Наша књижевност

са

ћ |

3%

што тело драге у њему не гори,

у књизи мојој, х

ко бујна грана пролећа. Пусто мрак у мраку пустом царује;

око моје, изворе затрпани,

докле ће срце

да тамнује2.

Ш "

Познајем месечине разастрте ·

по крововима нашим. У Страница књиге да л дише7 Познајем кад крупно слово мевеца по срцу моме пише.

О теби мислим сву ноћ и идем кроз град;

мој корак и страва пева у што срце суморно снева,

пева по трговима,

испод дрвореда

јечи.

Да ли су то странице беле расуте по моме столу,

да ли је то бела твоја рука уморно клонула.

по крову 5 74 Да л' сунчани дани одоше ко у пролеће ласте, а оста сенка светлости —

месечина,

да ко после смрти коса

у гробу под земљом

расте7 >

Девојко бела ти што оде под скутом са мало хлеба, на длану са мало воде.

„ Не, девојко. бела,

јело зелена у гори,

"није ова месечина коса твоја

у гробу расплетена, ово је мрак над крововима нашим