Наша књижевност

586

Књижевност

блистају на грани јабуке —

ко ће доћи2

У оку роса радости,

а мени се чини да смо сви ту,

и чујем жагор младости, |

опет смо заједно у нашем крају, стежемо једни другима руку. >

И онда тргне ме тешких цокула бат: бат, бат. ; Ко опрљени зелени лист

бела се књига свија.

То пијани ратник

здравицу испија:

рат, рат.

п Немам ни крш што има, немам ни толико да се гуја под каменом савије.

1

Соба је моја шума без лишћа,

без јеле зелене,

без гране сребрне

да путник хлада нађе. ј

И длан је мој без стиска нежног, | без младе вреже,

суво горско корито,

_ни роса јутарња

у њега не леже.

! Ни игле бора на стази моје собе нема, ни снегова на постељи мојој да у пролеће кад љубав дође кукурек и висибаба проклија.

Ни огледало ко вир дубоки

да нечији лик огледне — , У мраку стоји.

Што вир дубоки врбу у цвету не виде, ил вилу да младо тело огледа —

тело тананих боја цвећа —

а.