Наша књижевност

РМ у а За ле

Радоје Домановић : 599

Пред том кафаном једног вечера почетком јуна били смо се“ расположили као ретко кад. Особито он. Беше се не распричао него расцвркутао — распевао као некад кад смо на Великој школи били, — кад беше тек дошао у Београд и ступио на филолошки отсек. А онај који није чуо њега кад прича, наравно да не зна колико је било животне дражи не скоро у свакој његовој реченици него чак и у појединим речима како их је он изговарао. · !

Пред кафаном само још један сто, и он празан. Сем нас двојице никога више ни пред кафаном ни у кафани, Чак и кафеџија ! као да се беше изгубио негде. А ноћ тиха и свежа, и светиљка 3 слаба изнад врата шкиљи.

Не рекох: неколико пута пре тога, ранијих вечери, беше ми се пожалио на неку душевну џотиштеност. Дотле никад. Беше престао и ракију да пије. Но, хвала Богу!... Гледајући га сада

овако расположеног и слушајући његова причања, наравно да сам |

и сам био расположен. Знатним делом и због тога што сам осе- у ћао да и ја имам удела у томе што је он"тако живахнуо и расположио се.

Али нам убрзо све преседе.

Кад би тако око једанаест, и када смо били ваљда највеселији, наједном као изнебуха, као из оног тротоара да ниче један сувоњав, млад човек, тамно-жутињава лица овална, испијена, кратких загасито-смеђих бркова и исто такве боје ретких маља ивицом лица од једног уха до другог (онамо где треба да му је брада). Кад би поред нашег стола, како смо ја и Раде седели један према другоме, обојица уза зид, један с једне други с друге стране стола, он стаде и погледа нас, загледа добро — да се случајно не превари. —- О! кога видим! Господин Страдија и Капетан Пантелија! (Моја комедија Капетан Пантелијина ' посла на два месеца пре тога давана у Народном позоришту). Потом климнувши благо главом и смешећи се: — До- с ) бро вече! , . !

Онда пошто беше застао очекујући ваљда да га понудимо | 4 да седне за наш сто, кад ми то не учинисмо, поклони се учтиво 5 (у том поклону као да је било неке урођене отмености), па оде те седе за онај други, празан сто.

Тога младића највише два-три пута ако сам пре тога у тој кафани био видео, али само видео — никад ни једне речи с њим проговорио. А међутим поменута моја комедија била је објављена мод мојим псевдонимом и коликд ми поласка што ме тај непо- знати ипак зна, паде ми криво што ме овако ослови. Али ништа! Прешао бих ја можда ћутке преко тога. Али он — Раде не пређе. Прешао би вероватно и он да се не деси још и ово. ~

Када тај младић седе за онај празан сто, и наручи чашу вина, још док му кафеџија и не донесе, обрати се мени, па, у једном онако сасвим интимном тону, поче ми саопштавати нека своја запажања о Капетан Пантелији, а нарочито да ми завр-

у

и ан

Раси ка

%