Наша књижевност

598 22 ; Књижевност

би говорио — само то — „Ох, Боже мој!“ и тако провлачио прстима кроз косу... „Била је то рајска душа. И — глава!“... Исто као и на Јанка била су му мила сећања и на Божу. Ценио га много, и по овоме како је евоцирао сећања на њ, осећао сам да жали за њим као за неким рођеним. |

Често и на неки безначајан напад, чак иако би га само наслутио, одговарао је највећом жестином. Није једном причао ону причу о бегу, који је пуцао на миша, кад му је прешао преко тура. „Данас миша, сутра- .. И, бива, од мог тура начини ће се царска џада!“

После двадесет деветог маја, нарочито пред последњу годину свога живота, у јеку партиских трвења, био је распојас у опхођењу према свакоме, — ретко кога „бреновао“.

Лаж, притворство, страшно је мрзео, а за искрену топлу реч душу је своју давао.

Многи га нису разумевали. Или боље речено: правили се да га не разумеју, и тешке речи, које су их погађале, одбијали му на пиће.

Да је пио, тј. да смо пили, то је истина. Али је исто тако истина (да се још једном навратим на „ведре дане“) да смо пили не ради самог пића, и не само у почетку него већим делом и доцније да би за два-три сата заборавили на сву бездушност стварности, на све свирепости живота, на све неправде и од бога и од

људи.

ХХХМ

У пролеће и у лето све до половине јуна 1908 ретко кога вечера да нисмо били заједно. Он је тада становоу Шумадијској улици (сада Булевар ослобођења). Одмах више његовог стана у једнај поббчној улици до самог угла била је онда једна кафана која је у својој атмосфери имала нечег паланачког, управо изазивала код мене сећања на неке моменте проживљене некад у једној паланци.

Ту кафану Раде је био пронашао као неку заветрину, склониште од нежељена друштва. Тешко је подносио-све, па и многе доондашње пријатеље и поштоваоце, нарочито оне скученијег интелекта и тромих нерава, нарочито „духовите глупаке“. Дражила га је и сама појава њихова; и ако би неко од њих још и по несрећи покушао да се као и раније нашали, те да околни виде како је он с њим — Радом интиман,'на шта му је Раде раније на свој начин отшаљивао, сад би сав зацептио, и после реч-две био готов да се маши за пикслу. (Биле су од порцулана и тешке. Сад их нигде нема, а онда их је у многим кафанама бар по једна била на сваком другом столу. Био је постао много осетљив: то се као фина оштрица од многог трења тањило, и само јачи потез, па да фијукне, прене — да оде -све у парампарче.