Наша књижевност

| .

+

-

Радоје Домановић

један такав коњ падне у такве руке! Међутим, томе човеку, коме је ишло све добро док тога коња није увео у авлију, наједном окрене све наопако. И у“ стоци и у берићету — у свему. Сам он поизавађао се са синовима, један му се син разболи тешко, и — да ли се досетио јаду, или кад то тако потерало шта ће му онда коњ, — прода коња некој браћи у суседној мали — јакој и напредној задрузи. Све певало дотле у тој задрузи, али чим купе тог коња окрене све наопако. Поизавађају се, изделе. Поделе све како тако, остане само неподељен коњ. Шта ће с њим! Пробали од сваке руке, аја, не иде! Дођу код попа (Радиног стрица) за савет. „Продајте га, па поделите паре!“ рекао им. И хтео он да га купи да се није успротивио Радин отац. „Шта ће ми баксуз!“ и запретио да га неће пустити у авлију. Пред самом капијом убиће га. Те. га продаду неком на крај села тамо. И томе трећем купцу, коме је дотле ишло све добро, окрене наједном најгоре. Само што га увео у авлију, цркне му во. И онда све штета за штетом. „Видиш ли, шта си хтео да урадиш!“ говорио Радин отац победоносно свом брату, стрицу Радином. И тај трећи купац кад увиде каква се напаст у том коњу крије, брже-боље прода та неком у друго село, те тако курталише Радино село од њега. И тамо, у другом селу, после чуло се да је та коњина сто јада починила. Док нису људи разумели, те га се на неком вашару отарасили. ХХХу У једном топлом и симпатичном чланку о Ради приликом двадесетпетогодишњице од дана његове смрти казано је: да је био „неодлучан, колебљив .

По ономе како Раду ја знам, а знам га „добро, не бих рекао.

Било је заиста неколико људи које је ценио и поштовао, и тим људима у моментима тешко да је могао што одрећи. Али само ако не би осетио да се тиме ма и издалека хоће да утиче на његову савест, и да и најмање окрњи његов понос.

Био је поносит. Није полагао нимало на своју спољашност, нарочито у последње време, чак, може се рећи, био и аљкав. Али образ, његов понос, — то ако би дошло у питање, не би стукнуо, па ма да би знао да ће изгубити главу.

Нагињао је црнини, и.ретко се понављао. Један црн герок носио је дуго и дуго, ваљда више од три године.

Ретко се шишао, и никад до главе. И никад косе зализане нисам га видео. Кад би му црна, разбарушена коса понеки пут пала на чело, враћао би је руком назад, пролазио прстима кроз косу, и узбацујући је евоцирао би своја сећања на Божу Кнежевића изговарајући замишљено и са пуно бола: , — Ох, Боже /мој! Ох, Боже мој!.. “ — Поновио би то (то Раде прича мени за Божу, кога ја лично нисам познавао) по неколико пута. Ништа друго не