Наша књижевност

4:

7У, Е: МА

Це

608 Књижевност

да му је тамо добро. „Па ти можеш доћи тамо. Дођи на неколико дана!“ Обећах. 2

| Увек дотле пошто ми је испричао ону Добрину причу, кад

„бих одлазио од њега, добацивали би један другоме у смеху: „Па

буди храбар! Немој да плачеш!“ — „Ја не могу да будем храбар! Ја морам да плачем.“ ·

Сад кад ухватих за кваку од врата, ја му и поред све нескладности са туробношћу, која се подмукло и бездушно беше ту увукла, и овом приликом, као и пре тога, добацих: „Ја ћу да будем храбар!“ и чак се и насмејах. Он, како се беше ослонио леђима о јастук, само климну главом, и. уморно се осмехну. „И немој да плачени“ ~

И то тада можда по секунде, пре него што притиснух кваку од врата, кад се погледасмо, — крупан, још увек топал поглед његових крупних, дубоких, црних очију, и нешто као мало жалостивно у том погледу, — било је наше последње виђење.

ХЛ

Још сам био на отсуству, у селу, и скоро свакодневно по лову

-за јаребицама и препелицама, нарочито препелицама којих је те

године било много.

Помишљао сам често на Раду: шта ли је с њим — да ли је отишао у Врњцег

Једног дана, сећам се добро, кад се нађох на једној висоравни — широком темену једног дебелог брега — помислих: 60ље да је отишао у Јарушице. Ако не код рођеног брата, а оно код неке друге родбине (на његовом месту кад бих био, ја бих тако пркосио), па тамо свакодневно по лову. Као ово ја. Боље би му било него у Врњцима, пре би оздравио. Отети се од свих брига, свих ситничарских замајивања од којекаквих ђавкалица, па лутати' овако свежим стрњикама и младим кукурузима по овим питомим нашим брежуљцима и удољицама, стати овако на некој висоравни, па гледати оне далеке чивитасте планине и изнад њих уздрхтале ивице сивкасто-плавичастих видика, и, милован мазним ветрићима, удисати овај свежи, неначети ваздух, — ох, живота! ох, здравља!

Да му пишем! Баш ћу да му пишем! Х

Тога дана мисли су ми се нешто много навраћале на њ. Правдао сам се сам себи, — имао сам ваздан изговора што не остах још неки дан. Али у једном крајичку тињао је прекор: требало је остати, могао сам остати, — тињао као угљен обавијен сивим пухором да с ма на ма пуцне слабом варницом и покаже

„да је још увек ту.

То = кад су ми се мисли тако много навраћале нањ — било као данас, а после три-четири дана једног вечера враћао сам се