Наша књижевност

: 6

Радоје Домановић | 607

са неким напором и купећи уста изговори реч сунцобран, -— још више што се он притом и не осмехну, не насмеја себи због тог сунцобрана, као што би то раније сигурно учинио, мене ледну нешто. Да није већ ту почетак његовог свршетка2

„Сећам се добро: иако је ту био јак доказ о пажњи другова и пријатеља, нарочито да ни у ком случају нема да брине за породицу (Ох, то вечито питање новца и опстанка!), врло-врло мало је тада било смеха и шале. Управо нимало! Чак и моја примедба за ту бригу: шта ће с тим новцем од тог „његовог вечера" да другови и пријатељи, изгледа, учинише с њим исто што и онај газда са оним веселим, сиротим радником, који је по цео дан радећи певао, — би узалудна. Уместо оног његовог скоро ваздашњег упада у сличним случајевима: — Стани! Остави те старудије! Да ччујеш ово! и онда да исприча нешто слично, али заиста ново, што дотле нисам био чуо, сада само што малаксало рече: „Баш вала!".. Да ли малаксалог...

Никако ми није ишло у главу да је он баш толико ослабио. Да није — и то понајпре још може бити — поласкан том пажњом указаном му на том његовом вечеру осетио се да је нешто много више од мене, и да њему онда више не доликује (стављам верно, и чега се тачно сећам) да се ту са мном као досад замлаћује и запљескује. Чак ми и то дође на памет, гледајући га онако уозбиљена. ХР.

Последњи пут сам био код њега на десетак дана после поменутог његовог вечера. Био сам добио двадесетодневно отсуство, и сутрадан требало је да отпутујем са женом и децом својој кући у село. Одем њему да се поздравим. Требало је да сам расположен, и био сам расположен што ћу се ускоро наћи у свом родном месту, али у неколико махова секну ме као неки прекор због непажње према Ради. Што не останем још неки дан! Да сачекам кад он пође у Врњце. Да ли ће он отићи у Врњце2...

Остао сам тада дуго. код њега. Разговарали смо највише о својим родним местима: „Благо теби!' рекао ми је тада. „Теби је отац жив!' Видео сам да је волео више да оде својој кући у село него у Врњце. Чинило му се да би се тамо најбоље и најбрже одморио. „Што сам имао једну ждребицу!' пуцну претима. А. онда наједном љутито: „Нек иде свеју...!“ Био је страшно „закачамачио“ с братом (рођеним и јединим) односно са снахом, па чак и с мајком. „Благо теби! Теби је отац жив!' поновио ми је то неколико пута. ~ ;

Дође време да се растанемо. За двадесет пуних дана, јер сам, као што већ рекох, толико отсуства имао. А можда и више, пошто он у Врњцима „може остати и два месеца. Само о види

ДАТУМА бина = 6

парне ата ел и а а ето

а слив а ај а