Наша књижевност

де об мит

||

556 _ Књижевност

тематици. Код њега, још у првим његовим песмама, изражен је његов лични став према коришћењу народних песама. Чак и онда када употребљава мотиве и песничка средства, које срећемо у народној поезији, може се видети његов стваралачки став. према тој употреби, а нарочито према мотивима ове поезије. У свим његовим песмама, народне тегобе опеване су пре свега као тегобе радног, или, како каже песник, аргатског народа Македоније, а борба за слободу као одређена борба — за национално и социјално ослобођење. Будући сам класно свестан радник, активни борац у револуционарном радничком покрету Југославије и са завидним тебретским и књижевним самообразовањем, Рацин је са осећањем и мишљу савременика и одразио у поезији своје прве и једине збирке стихова „Бели мугри“ (,Беле ране зоре“) битне моменте у савременом животу македонског радног народа и битне црте ликова савремених македонских пролетера.

Социјалност и идејност'у Рациновој поезији увек су конкретно одређене с обзиром на конкретне услове македонског живота и македонске борбе. Рацин и своје мотиве уопштава или индивидуализира на бази тог живота и тих услова. Стога се код њега срећу црте Македонаца и моменти из македонског живота који су најкарактеристичнији и најактуелнији за ове људе и овај живот. Навешћемо неке од ових конкретно оцртаних људи и животних појава: смрт од туберкулозе дуванске раднице („Ленка“), Београд — аждаја-град за радне људе („Проштавање“), македонски савремени печалбар — пролетаризовани сељак, који на путу печалбарства налази пут борбе („Татунчо“), пропадање занатлије који доживљује потресну трагедију под ударцима оних који „подижу банке и палате“ („На Струга дукјан да имам“).

Преко ових и других Рацинових песама, први пут у македонској поезији је дошао до,песничког израза живот измучених, по речима песника, људи на црном послу. И што је најважније: Рацит не пише у плачно-сентименталном тону, већ јарко осветљава друштвене услове, који су узрок таквог живота ових људи измучених крвавом експлоатацијом, дајући истовремено перспективе за излазак из тог живота. Иако у неким стиховима пада у црну елегичност, то је само за моменат, само зато да би се још више изразио протест, који није само оштра критика савременог живота, него и протест који прераста у спремност за борбуги у доследну борбену увереност у будућност:

. „Да биде честит денот

и првата ни стапка

у првиот ни век!

Кје мине силен ек,

кје блсене солнце златно по секаде на светот

кје згине срамно гнетот кје лене живот ново!“

(„Копачите“).