Наша књижевност

628 а : 3 ој 24 у 5“ Књижевност

који, коначно, није нека неотступна диригентско-техничка догма — Мартино добија рељефан, сочан звук оркестра, добија пластичне контуре форме, добија живу, природну, правилно измоделирану музичку реченицу, коју је оркестар извео разумевајући јој смисао, залажући се, са дивном искреношћу, за тај смисао, ради којег и јесте реченица.

И још последња карактеристика. Мартино продужује да ради са орке_стром и на самом концерту. Он у студиу није установио уговорене знаке којима 5 ће на концертном извођењу потсећати на све оно што је било тумачено. Он одбацује сваку механизацију. Он би хтео, и када је све готово, да се отпоч= не свирати, са потенцијално јако изграђеном способношћу али као да се крви пут свира.

,

Разумљиво је да је таквим путевима савлађивања материјала Бахова тре-

ћа оркестарска свита — компонована као и мноштво других инструменталних дела.у Кетену, на последњој Баховој радној станици пред лајпцишким децевијама рада — била на концерту сасвим конкретно барокна, разонодна музи-

ка, за дворјански круг властеле око просвећеног принца Леополда. Али, као и много раније у случају Веласкезова служења на шпанском двору, задовољство радом под сасвим повољним условима уживања поштовања код околине, уживања личне слободе стварања, одрешило је све снаге уметника и он је говорио све искрено, како мисли и осећа, не улепшавајући, не угађајући високој господи. Сликао их је како их је видео из своје ниже, али људске, биргерске перспективе. А та слика, зато, испала је верна, једра, пуна истине, неприкривено тачна. Други став Р-диг свите је она чувена по лепоти арија, нешто сетна но дубоко здрава и људски горда.

Концерт Мартиноа је за нас значајан још са једне стране: због извођења " Славенскове ·„Балканофоније“, овог пута целог дела, тако да су се почетна српска и завршна бугарска игра, интерпретиране силовитим звуком, могле лепо указати као гранични стубови међу које је разапето пет лаганих игара и песама, дакле као нека врста динамичке, не формалне троделности, Ваљало би посебно писати о томе како је један странац успео да ослободи једно снажно наше домаће дело од етнографске бизарности, са којом смо се скоро помирили, навикнувши се да будемо само занимљиви и необични зачуђеној Европи. – Сада је, ето, један странац савесно потражио по делу оно што чини његову уопштавајућу снагу, што је опште човечанско у њему, што га оспособљава да исто онако припада страном свету као што Мусоргски или Григ или Дебиси културно припадају и нама а не само својим отаџбинама.

Особиту вредност овог концерта држала је на висини и једна ређа појава у нашем музичком животу, нешто што бисмо желели да видимо као почетак једне редовније ствари у концертној пракси. Наш одлични фаготист, вредни васпитач кадрова за ову тек отскора брижљивије неговану делатност, Иван Туршић, свирао је Моцартов концерт за фагот и оркестар (В-диг). Свирао га је чисто, стилски цизелирано, технички онолико виртуозно колико његов инструмент, скромни сарадник великог оркестра али стуб без којег се здање не би могло држати, захтева и дозвољава. Тај баритонист оркестра, али са гласовним обимом од три октаве, нешто скучен у области динамичких разноврсности, са готово три типа гласовног тембра у својимурегистрима, експресив-

но кадар за фалстафовски хумор колико и за туробну чамотињу, добро нам је 4 :

~