Наша књижевност

АЕ а

| | б

; +

сат титл Др среће пије ни сгдотинк авао т

јез

=

Пинки преглед |

пресивности коју је Чајковски једино и претпостављао зет дело особевог музичког рода, окренутог по самој намени естрадном сјају виртуозности, кроз који се такође могу саопштавати мисаони ставови језгровитих пропорција.

КОНЦЕРТ симеониског ОРКЕСТРА РАДИО-БЕОГРАДА ПГ УПРАВОМ ЖАНА МАРТИНОА

Концерт симфониског оркестра Радио-Београда од 30-Х-1950 (поновљен идућег дана) очекиван је од слушалачке публике не са радозналом заинтересованошћу, која је разумљива у свакој прилици кад иступа домаћи оркестар под управљањем непознатог странца-диригента, већ је овог пута тај концерт очекиван као музички догађај који ће сигурно бити бар у нечем особито значајан. После свог прошлогодишњег гостовања диригент из Париза, Жан Марлино, оставио је за собом уверљив утисак о изврсној одређености својих интерпретаторских интенција, али и о једном својству које заиста, објективно узев, одмах после првог огледа са његовим радом, чини његову музичку личност

нарочито пријатном. Жан Мартино је, наиме, ванредно еластичан, целисходан, могло би се рећи — експедитиван диригент. Он је управо такав да би, у слу-

чају да из било којих разлога остане без своје сталне радне базе, без оркестарског колектива са којим редовно ради и у којем је он домаћин а не гост, свугде, после сваког првог гостовања, био приман и позиван са задовољством које не потребује никаквих радозналости да би било живо. Жан Мартино би, дакле, био у стању да буде нека врста амбулантног, покретног, путујућег диригента. Свестан сам могућности да се оваква формулација карактеристике Мартиноа од стране оних који га нису чули протумачи као признање нешто сумњивог степена, па се одмах морам и допунити. Није у питању никаква лака, површна и спретна диригентска окретност француског меастра, већ једна рутина. потпуно ослобођена од фиксиране, непроменљиве методичности, дакле уметничка рационалност у галском, картезијанском смислу те речи. Жан Мартино је имао сасвим мали број проба, онолики колики је у просечном дирикентском случају недовољан да се шта било значајније покаже у пластичним, живим контурама форме, да се испуни експресивношћу оркестарског звука. Али, и ~ случају веома одређене и зналачке диригентске личности, далеко изнад просечне, ако је ова другог кова, ако је, на пример, типа германског зналца-,гриблера“, зналца помало педанта, не може се са малим бројем проба добити оно што такав диригент под повољним условима студије може да постигне. џ :

Жан Мартино има изванредно гибак, здрав, разборит приступ раду. Он не цизелира такт по такт. Он дејствује на људе оркестра тако да они свирајући, рецимо, прву половину класичног осмотактног периода, сами надиру ка логички природној, органској допуни, ка другој половини периода. Мартино уме да одабере из мноштва проблема оно што је најважније — а то је у музици сама музика, тј. излагање опих целовитости које су музички. „говор“ а не прво оних које су само гласови из којих се тај говор састоји. (реба још рећи да Мартино нимало није задовољан оним што за мало време може да извуче. Он не ликује над постигнутим, над савладаним, већ тежи за даљим

степеном могућности, За оним који МУ је измакао. Због таквог метода рада — •