Наша књижевност
а, идеолога и уметника, и ло начину свог уметничког обликовања. Ло- припада великој плејади моћних стваралаца грађанског“ друштва ХХ века који су у свом делу рекапитулирали и на свој начин поновно васпоставили славне традиције либерал· ног грађанства из прве, револуционарне фазе борбе и афирмације грабанске класе. У свом делу Шо је спојио либералну традипију и дух критичности с почетка века са скепсом и цинизмом грађанског интелектуалца с краја века; критичко-сатиричнуг фантастику Џонатана Свифта с 'индивидуалистичком проблематиком човек-друштво Хенрика Ибсена“ социјалистичке идеје Карла Маркса и Сиднеја Веба са либерализмом и реализмом Самуела Батлера. И онда када је узимао материју за своје дра„ме из стварности једног друкчије живота, која је тако мало потсећале на минула времена, Бернард Шо је н о њој говорио, својим језиком ез0оповске алегорије, на свој стари индивидуалистичко-сонијалистички _начин, као да се скоро ништа није променило из времена првих политичких успеха фабијанске реформистичке политике.
Цео свој племенити живот, завршен у 95 години, Шо је посветио књижевном стварању, деловању на људе и друштво путем уметничке сугестије речи. Ако је претерана оцена коју даје-његов одушевљени биограф и критичар Франк Харис, да је то највећи драмски писац од Шекспира наовамо, свакако није '"претерано ако се каже да је Бернард Шо један од оних љубимаца богиње Талије који су, за живота још, имали успех раван ономе који су, обично после смрти, имали само највећи драмски писци света: Софокле, Плаут, Лопе де Вега, Молијер, Гогољ и Ибсен.
Драмско дело Бернарда Шоа, од
кога је нашим читаоцима и позори-.
шним гледаоцима познато само неколико драма (Кућевласници,
Занат гђе Уорн, Пигмали-.
он, Света Јованка, Баволов ученик и још које), заслужује да буде дато у целини. Оно би обогати-
1 ло нашу културу једним. снажним = изванредно сугестивним уметничким остварењем без кога је немогуће по-
знавање развитка и резултата гра-
банске књижевности.
5 Е. Ф.
СУСРЕТ БЕРНАРДА ШОА СА х. Џ. ВЕЛСОМ У)
Не бих хтео да много говорим о оним годинама од 1984 до 1940, које сам провео у Енглеској, јер се већ примичем нашим данима, а сви смо их ми проживели скоро на исти начин, с истим немиром који су пот_пиривали радио и новине, с истим надама и истим бригама... Енглеска је једина земља Старог света у којој никада нисам објавио ниједан актуелни чланак у новинама, у којој никада нисам говорио на радију и у којој никада нисам учествовао у некој јавној дискусији; живео сам тамо анонимније у свом малом стану него тридесет година пре тога као студент у своме стану у Бечу. Стога ја немам права да описујем Енглеску као пуноправан сведок, утолико мање што сам касније могао себи признати да никада пре рата нисам упознао ону најдубљу снагу Енглеске, снагу која се сасвим повлачи у себе и открива се само у часу крајње опасности. Нисам видео ни много писаца. Баш обојицу с којима сам почео да се зближавам, Џона Дринквотера и Хјуа Волпола, рано је отела смрт а с млађима се нисам често сретао, пошто сам, услед оног осећања несигурности које ме је притисковало као „странца“, избегавао клубове, ручкове и јавне приредбе. Но ипак сам једном имао особито и заиста незаборавно задовољство да видим две најоштроумније главе, Бернарда Шоа и Х. Ц. Велса, како с латентном жестином и спољашњом _ отменошћу сјајно расправљају. Било је то прилиликом једног ручка у најужем кругу код Шоа, и ја сам се налазио у делимично “пријатној, а делимично мучној ситуацији човека који пре тога није знао шта је заправо иза-
"
, Одломак из књиге „Свет јучерашњице “.