Наша књижевност

зивало ону латентну затегнутост ко-_

ја се као електрицитет могла осетити између оба патријарха већ по начину како су се поздравили, с присношћу која је била лако прожета иронијом —_ мора да је међу њима постојала принципијелна разлика у мишљењу. која је недавно пре тога била изглађена или је требало да се изглади за овим ручком. Обе ове велике фигуре, свака од њих по једна слава Енглеске, бориле су се пре пола века раме уз раме у кругу „фабијеваца“ за 'тада исто тако још млади социјализам. Отада су се они, У складу са својим врло одређеним карактерима, у свом развитку све више удаљавали један од другога: Велс остајући при свом активном идеализму, неуморно изграђујући своју визију будућности човечанства, а Шо, напротив, гледајући све више и на будућност као и на садашњост са скептичком иронијом и кушајући у томе своју самоуверено-забавну игру мисли. И телесно су се они током година све више формирали у супротним правцима. Шо, невероватно свеж осамдесетогодишњак, који је приликом обеда грипшкао само торахе и воће, висок, мршав, стално радознао, увек с оштрим смехом око говорљивих уста, и више него икада заљубљен у ватромет својих парадокса; Велс, седамдесетогодишњак пун животне енергије, сладокуснији и комотнији него икада раније, мален, црвених образа и с неумољивом озбиљношћу иза повремене весело: сти. Шо, засењујући својом агресивношћу, брзо и окретно мењајући тачке напада, други пак — у ставу тактички јаке одбране, непоколебљив као што је увек човек који верује и који је убеђен. Одмах сам добио ултисак да Велс није дошао на прија-

тељски разговор за ручком, него на

једну врсту принципијелне дискусије. И баш зато што ништа нисам знао о позадини идејног сукоба, тим сам јаче осећао оно што је било у ваздуху. У сваком покрету, у сваком погледу, у свакој речи обојице треперила је једна често _охола, али ипак прилично озбиљна воља за кавгом; било је као када два мачеваоца, пре него што оштро навале један на другога, малим опрезним ударцима пробају своју сопствену окретност. Шо је имао јачу брзину интелекта.

Увек је севало испод његових густих обрва када би давао или одбијао неки одговор, његова склоност за лосетком, за игром речи, склоност

коју је он у току од шездесет годи- ·

ва усавршио до виртуозности, пела се до једне врсте охолости. Његова бела, густа брада подрхтавала би понекад од тихог срдитог смеха, и

- нагнувши мало главу устрану изгле-

дало је увек као да гледа за својом стрелом да ли је и погодила. Велс са својим црвеним обрашчићима и мирним наткритим очима имао је више оштрине и отворености; и његов интелект је радио необично брзо, али он није задавао такве оштре ударце, он је више волео да ударце даје као овлаш, као нешто што је по себи разумљиво. То је севало тако оштро п тако брзо, одбијање ударца и ударац, ударац и одбијање ударца, остајући наизглед увек у области шаде, да се посматрач није могао довољно начудити игри мачева, севању и укр-

штању удараца. Али иза овог брзо“

вођеног и стално на највишем нивоу одржаваног дијалога стајала је једна врста духовне љутине, која је савладавана на енглески учтив начин и

у дијалектички мнајучтивијим облици-“

ма. Била је то — а то је и чинило дискусију у толикој мери интересантном — збиља у шали и шала у збиљи, оштра борба двају супротних карактера, која се само наизглед распаљивала на стварним чињеницама. а уствари је, будући вечна, потицала из мени непознатих дубина и позадина. У сваком случају, видео сам оба најбоља човека Енглеске у једном од њихових најбољих тренутака, и наставак ове полемике, која је идућих недеља путем штампе настављенау Магјоп-у није ми онда причинио ни стоти део оног уживања какво сам осећао приликом овог темпераментног дијалога, јер се иза

· аргумената, који су постали ап-

страктни, није више тако добро видео живи човек, оно што је заиста битно. Али ретко да сам некада имао прилике да толико уживам у таквој фосфоресценцији од духа ка духу која је настајала путем узајамног трвења, ни у једној комедији на бини нисам видео толико виртуозности и уметности дијалога — никада нити

БИ

нек Вика

ах