Наша књижевност

· ЕСЕЈИ О ПУШКИНУ И ЉЕРМОНТОВУ

Матица хрватска издала је збир-, ку есеја о Пушкину и ЈЉермонтову или, тачније, књигу која садржи три есеја о тим великим руским песницима и један, уводни, — о месту и улози руске књижевности: Аутор уводног есеја је Николај К. Гудзи, остали текстови су из пера совјетских есејиста — Бориса Томашевског, К. Дрјагина и Виктора Вино" градова.

У Гудзијевом есеју „Свјетско значење руске књижевности“ поставља се једна очигледно „приоритетна“ теза, несимпатична већ по самом начину аргументације, кочоперно 06знањена тоном човека који унапред ниподаштава свако друкчије мишљење. с ;

Овако крут и безобзиран начин истицања „приоритета“ у подручју које није нимало подесно за расправљање о првенству потпуно је стран. правој, озбиљној критици. Непобитан је врло велики значај руске књижевности, као и утицај њених најбољих дела на широк круг читалаца и многе писце у читавом свету. Најбољи претставници француске, енглеске, немачке и других култура застали су, одушевљени и узбуђени, „пред величином стваралаштва генијалних руских писаца од Пушкина до Лава Толстоја. Све је то општепознато, али све то не значи — и не може значити — да је руска књижевност извојевала некакав приоритет у односу на књижевности Запада, нити значи да је између западних књижевности и руске постојала — или постоји — утакмица за прво место, како уверава Николај Гудзи. Тачно. ПИ руска књижевност има светски

ачај, али то не даје Гудзију право да из пропагандних разлога намеће сасвим сувишну ранг-листу великих књижевности. Вредност уметничког и културног блага човечанства не може се мерити помоћу ранг-листа.

У почетку свога есеја Гудзи каже да од друге половине деветнаестог века руска књижевност „почиње водити међу совјетским књижевностима па тај свој положај заузима и данас“, а затим се упиње да ту ранг-тезу или, боље речено,

паролу провуче кроз читаво изла-.

| смисла.

~

гање, што обара вредност и оним

његовим констатацијама и анализа- .

ма које саме по себи не изазивају

нарочите приговоре.

По свему судећи, Гудзију баш није лако ишао од руке његов посао, тако да је овде-онде морао прибегавати и покушајима да смисаоно изједначи ствари" разног значења и С потпуно прихватљивог "излагања о томе да је руска књижевност ХЈХ века обогатила ризницу светске културе и да је врло брзо постигла опште признање њеног - светског значаја, (као да је тиме „рашчистио терен“), скоковито, прелази на своју паролу о „водећем месту у свету“. Он зацело верузе да многи читаоци неће ни приметити да „светски значај“ и водеће место“ нису подударни појмови. Напоредо с тим, Гудзи оспорава франпуским реалистима прошлога столећа место које они одав-

но с правом заузимају, како би на,

тај начин што више уздигао руске реалисте. Тургењев, Толстој и Гончаров толико су велики да им није ви најмање потребна ова неспретна Гудзијева услуга — услуга по цену неукусног и необјективног потцењивања славних француским књижевника који, по Гудзију, нису одмакли даље од натурализма. Ношен својим „приоритетним“ расположењем, Гудзи каже: „Руска

Гудзи одједном

књижевност не би постала књижев- |

ношћу свјетском, и то књижевношћу која води, да је њезина снага била једино у том, што се одликовала својом високом идејношћу. Било је потребно да се идејни садржај наше књижевности утјелови у савршен умјетнички облик, који је донио ново, свијету још непознато естетско својство.“ Гудзију је много стало до тога да се код читалаца створи погрешна претстава о „новом, свијету још непознатом естетском својству“ као о нечем што издваја и уздиже само руску књижевност, док француска, како он тврди, није успела да у прошлом веку даде узоре правог реализма, јер су њени претставници робовали натуралистичком копирању стварности. Николај 'Гудзи не бира средства за поткрепљивање. своје пароле. |

Ма