Наша књижевност

наиме

даривао ћијерајвнна

!

Потцењујући, на једној страни; француске реалисте, он се на другој обраћа једном великом руском писцу чије наслеђе доживљује у СССР врло чудну судбину. Тај писац. је Достојевски. Мистичарски и „богоискатељски“ аспекти његова стварања превагнули су, према совјетској оцени, над оним што је у делима Достојевског позитивно, велико и има трајну општечовечанску вредност. Зато се о Достојевском врло мало говори у совјетским уџбеницима књижевности, зато се његова дела издају у мањим тиражима него дела осталих руских класика, зато се држе. предавања о реакционарности његових идеја. Ово је утолико чудније што иоле озбиљном читаоцу данас није ни најмање тешко да сагледа и прихвати оно суштинско у делима аутора „Злочина и казне“, не придајући никакав већи значај његовим екскурзијама у 06'ласт мистицизма. у | _ Међутим, уколико је реч о Достојевском као-о писцу који се много чита на Западу, уколико посреди није „унутрашња потрошња“ његоБвих дела, Гудзи радо оперише тим именом које се иначе прилично ретко помиње у делима совјетских есејиста. Незгодно је, дакле, говорити о утицају Достојевског у Русији и на Русе, али зашто да се не: истакне његов утицај на Западу и на западЊаке ако се тиме, бар привидно, поткрепљује парола о књижевном гриоритету... -

Како се могло догодити да Гудзијев „приоритетни“ есеј уђе у књигу есеја о Пушкину и ЈЉермонтову коју је Матица хрватска издала у редакцији др Јосипа Бадалића2 Зар се није могао наћи други текст, други есеј, у коме се не постављају викаве пароле у смислу првенства руске књижевности, у коме се дају озбиљне анализе Пушкинових или Љермонтовљевих 'дела»

Есеј Бориса Томашевског „Пушкин и народност“ зналачки је написан и садржајан, Реч „народност“ („народностђ“) Томашевски употре-= бљава у значењу: „проблем националне књижевности, како се, као друштвено-естетски _- захтјев _ појављује пред књижевником“. Писац есеја разматра Пушкинову концепцију питања „народности“ и одраз

те концепције у његовом стварала-

штву. Пушкин је сматрао да се „народност у књижевности не своди „само на скупљање и изношење „месног колорита“ и да је много важнија стварна демократизанција књижевности. У свом властитом стваралаштву Пушкин је решио питање избора између салонске и народне уметности негде око 1825 године, кад је написао трагедију „Борис Годунов“. Том трагедијом Пушкин се определио за уметност блиску народу и надахнуту темом народне судбине. Од закључака Бориса Томашевског најинтересантнији су следећи:

„Иако нам Пушкин није оставио потпун приказ својих погледа на проблем народности у литератури, ипак ове погледе јасно разабирамо из оно-

га што је написао. Књижевност не- ·

ће постати народном онда, кад по било какву рецепту поетике избором тема или језичним системом даде себи мјесна и партикуларна обиљежја, већ једино тада, кад постане претставником народне културе. Да би се то остварило, потребно. је, у првоме реду, да се она уживи у културне интересе нације и да их одрази, и тако ослободи мисаони дио друштва потребе да се храни једино увезеном туђом књижевношћу. У „другом реду, потребно је да она прошири социалну базу своје публике, да учини крај салонској и будоарно-аристократској књижевности, да -се одрекне бесплодне елеганције отмјеног друштва, да напусти пузавост, да изађе на трг. Само ће на тај начин, према Пушкинову мишљењу, црте народног значаја, зброј повијешћу нагомиланих културних обичаја постати органским својством народне књижевности. Из тога произилази најближа тема народна судбина, тј. спајање повијесног начела с демократизацијом књижевности.“

О Пушкиновој борби за реалистичку естетику говори у свом есеју К. Дрјагин који подвлачи да је велики руски песник и на чисто теоретском плану врло дубоко и свестрано схватио и заснивао своју нову реалистичку уметност. Пушкин је одлучно одбацивао естетику класици'зма и борио се против дидактизма и утилитаризма, истичући најосновније поставке реалистичке естетике,