Наша књижевност

34 3 Књижевност

Те вечери, седео сам у дну одаје, у полумраку. Врата гледају право на врт. Уздуж целе куће налази се стаза од првених плочица, која је од велике користи кад је време кишно. Тек што ми је синовица била донела уобичајену кафу, коју пијемо сваке вечери (кафа · ми помаже да заспим), кад чусмо да неко иде, трупкајући по. пло-, чицама. Синовица ме погледа и остави шољу на сто, Ја сам своју држао у рукама. Била је ноћ, но није било много хладно: новембар. те године није био нарочито студен. Једна крупна силуета, са. ПљЉОснатом шапком и кишним мантилом, пребаченим преко рамена, кав пелерина, промаче поред прозора.

Синовица је била отворила врата и чекаше, ћутећи. Била је гурнула врата сасвим уза зид и стајала је и сама наслоњена на њ, гледајући неодређено испред себе, Ј а сам пио своју кафу, срчући. Стигавши, официр рече: |

— Ако допуштате, — и климну главом у знак поздрава. Изгледало је као да жели да измери тишину ко ја га је дочекала. Потом уђе, пребаци мантил преко руке, поздрави по војнички и скиде шапку. Затим се окрену мојој синовици, насмеши се дискретно и погну се једва приметно, у знак поклона. Онда се окрете мени, поклони се дубље и упадљивије, и рече:

=— Зовем се Вернер фон Ебренак.

За време кратке паузе која настаде, ја помислих: „Име ни је немачко. Мора да је потомак наших протестантских емиграната“. Он додаде:

· == Жалим. |

Ова последња реч, изговорена развучено, паде у тишину, и изгуби се. Моја синовица, пошто је затворила врата, остаде наслоњена уза зид, гледајући право испред себе. Ја лагано оставих празну шољу на хармонијум, прекрстих руке и остах тако, чекајући. Официр настави: 5

"_— Ово је морало бити, заиста, Да сам могао, сигурно бих избегао. Но мислим да ће мој посилни учинити све што буде потребно за ваш лични мир. |

Он је стајао насред собе, прав као свећа, Био је витак и врло висок. Кад би подигао руку у вис, дотакао би као ништа греду на таваници. Главу је држао мало погнуту унапред, као да му врат није избијао из рамена, већ из врха груди. Није био погрбљен, али се чинило као да је био. Бедра су му била истакнута, а рамена упадљиво узана. Лице му је било лепо. Мушко, са две велике рупе на образима: Очи му нисам могао видети, јер их је скривала сенка његових густих обрва. Рекао бих да су биле плаве. Коса му је била плава и мекана. Зачешљана уназад, она се сијала као свила, на светлости свећњака. | - :

Тишина се продужавала и постајала све гушћа и гушћа, као јутарње магле. Густа и непокретна. Непомичност моје синовице, а сигурно и моја, чиниле су ту тишину још тежом, још оловнијом. Офипир, кога је то збунило, остао је и сам непомичан, све док му најзад

х