Наша књижевност

Књижевност

од ср

— Ваш стари претседник општине био ми је обећао да ћу становати у замку, — он покава руком велелепну зграду која се видела, мало више на брегу, кроз огољено дрвеће. — Честитаћу својим људима што су се преварили и, уместо: да иду у замак, дошли овде. Овај ваш замак је од онога кудикамо лепши. — Затим затвори врата, поздрави нас кроз окна, и оде.

Увече, вратио се у исти час као и претходног дана. Ми смо опет пили кафу. Он закуца, али не сачека да му синовица отвори, _ већ отроји сам.

Бојим се да вас сувише не узнемиравам пролазећи кроз ова врата, — рече он. — Ако је за вас боље, пролазићу убудуће кроз кухињу. У том случају, можете ова врата сасвим закључати. = Затим прође кроз одају и, с руком на кваки супротних врата, задржа се извесно време, посматрајући разне кутке салона. Најзад, поклонивши се само предњим делом тела, рече:

— Желим вам лаку ноћ, — и изиђе.

Ми та врата уствари нисмо ниједанпут закључали. Зашто то висмо урадили, не бих знао рећи: разлози ми изгледају и нејасни и

прилично сложени. Као неком прећутном сагласношћу, синовица и

ја смо се били одлучили да не мењамо ништа у нашем животу, п макар то била и најситнија појединост; да живимо онако као да официр уопште није постојао, као да он за нас није био човек, већ утвара. Но ние искључено да се у ову нашу одлуку било умешало и једно друго осећање, осећање поштовања туђе личности и обзира према њој: Мени је заиста тешко и непријатно да увредим човека, па макар то био и мој непријафељ.

За дуго, скоро више од месец дана, понављала се иста сцена сваке вечери. Официр би куцао и улазио. Изговорио би неколико НЕ о времену, о температури, или о било ком другом предмету

исте важности. Заједничка црта његових речи била је у томе што Пс захтевале никакав одговор. Гледао би око себе. Пи осмејком изражавао би задовољство које је морао осећати при том испитивању — сваког дана исто испитивање и сваког дана исто задовољство. Еегов би се поглед задржао на погнутом профилу моје синовице, који је вазда био строг и безосећајан, и кад би најзад скренуо очи устрану, био сам увек сигуран да пу у њима прочитати као неко одобравање. Потом би, поклонивши се, рекао „Желим вам лаку ноћ“ и изишао.

Једне пак вечери све се измени изненадно. Напољу је вејао ситан снег, помешан с кишом, хладном и продорном. Ја сам био ставио на огњиште неколико тешких цепаница, које сам чувао за овакве дане. Упркос себи самом, мислио сам на официра, који је сада напољу и који ће бити сав засут снегом кад се буде вратио. Свест да је он био предмет мојих брига помало ме је љутила и нисам хтео да то себи отворено признам, Но он се не врати. Време његовог доласка било је већ давно прошло. Синовица је'плела тихо и удубљено.

Најзад, чусмо кораке. Али они нису долазили споља, него из уну-