Наша књижевност

Ћутање мора - 37

трашњости куће. Познао сам ход официров, по неједнаком бату његових корака. Разумех да је био ушао кроз друга врата и да је сада долазио. из своје собе. Без сумње, није хтео да се појави пред нама у мокрој униформи, из бојазни да не умањи свој углед: хтео је да се прво пресвуче. Кораци — један снажан, други слабији — силазили су низ степенице. Врата се отворише и официр се појави. Био је у цивилу. Имао је на себи панталоне од дебело сивог фланела; капут од грубог сукна, плаво-челичне боје, с мрким, топлим, копкама; он му је био широк и комотан и падао је с неуредношћу пуном отмености. Под капутом, имао је пуловер од грубе, непрерађене вуне. Он му је дивно обухватао витак и мишићав струк.

= Опростити ми, — рече. — Хладно ми је. Био сам се оквасио, а моја је соба хладна. Остаћу неколико минута да се огрејем на вашој ватри.

Чучнуо је с напором испред огњишта и принео руке ватри. Окре-

тао их је и превртао, уз речи: __ — Дивнко!.. Дивно!.. — Затим се окрете у полукруг и принесе леђа пламену, вазда | чучећем ставу и држећи једно колено измеду ружу.

= Није ово ништа, — рече он. =— Зима у Француској је врло благо годишње доба. У мојој земљи, међутим, зима је кудикамо озбиљнија. Кудикамо. Дрвеће (су тамо јеле. Шуме су густе и снег на њима је висок. Овде, дрвеће је нежно, а"тснег на њему је — чипка. Моја земља личи на моћног и здепастог бика коме је потребна снага да би живео. Овде, пак, све је дух и суптилна, песничка, мисао.

Глас му је био прилично безбојан и скоро нимало благозвучан. Страни акцент осећао се код њега мало; примећивао се само при тврдим сугласницима. Општи утисак његовог говора био је као нека врста роморења, које је личило на певушење. -

Он устаде. Затим наслони лакат на стреху високог камина, а чело положи на надланицу. Био је толико висок да је морао притом да се мало погне. Ја до те стрехе међутим не бих могао да доспем чак ни врхом темена! ~

Дуго је остао без речи и без покрета, битовине је плела живо, али механички, и не погледа га ниједном. Ја сам, полуиспружен на мекој фотељи, полако пушио. Очекивао сам да ништа неће узнемирити ·оловност наше тишине и да ће овај човек ускоро да нас поздрави и да оде.

„Међутим, његово тихо и певушаво роморење поче изнова. Нетачно би било рећи да је оно разбило нашу тишину; изгледало је више као да се оно родило из ње.

— Ја сам вазда волео Француску, — рече официр, не покренувши се из свог пређашњег става. — Увек. Био сам дете за време прошлог рата и, према томе, оно што сам онда мислио, не рачуна се. Али одонда, увек сам је волео. Само, то је било некако издалека: она је била за мене као нека Далека Принцеза. — Зауставио се за тренутак, а затим додао озбиљно: — Волео сам је због мога оца.