Наша књижевност

96 Ме | Књижевност

Он се сада окрену и, с рукама у џепу од капута, наслони се уза зид камина. Глава му је додиривала поличицу, и он би, с времена на време, очешао о њу своју потиљну кост, попут јелена. Мако је једна фотеља била ту, сасвим близу њега, он није хтео да седне. И никад, ове до последњег дана, он ниједном није сео. Ми му додуше нисмо никад пружили прилику, али ни он сам никад није покушао да уради било шта што би могло да се сматра као узимање слободе и као присност. Он понови: |

— Због мога оца. Он је био велики родољуб. Пораз му је био задао велики бол. Па ипак, он је волео Француску. Волео је Бријана. Веровао је у Вајмарску Републику и у Бријана. Био је одушевљен. Говорио би често: „Он пе нас ујединити. Ујединиће нас као мужа и жену. Био је уверен да ће сунце најзад заблистати. над Европом . : 5 пик је говорио, гледао је у моју синовицу: Није је гледао као човек жену, већ као статуу. МИ уствари, она је заиста личила на статуу. Статуу живу, али статуу.

— >“... Али Бријан је изгубио битку. Мој отац је тада увидео да су Француску били поново повели ваши неумитни Велики Буржуји — типа ваших Вендела, Анри Бордоа и вашег старог Маршала. Он ми је тада рекао: „Ти не би смео да одеш у Француску друкче је него у чизмама и под шлемом“. Морао сам му то обећати, јер је био пред смрћу... Кад је избио рат, ја сам познавао целу Европу, изузев Француске. — Он се тада насмеши и додаде, као да је то имашо бити неко објашњење:

= Ја сам музичар. |

"Једна се цепаница сруши, жар се 'скотрља ван огњишта. Немац се саже и скупи жар машицама. Затим настави:

— Али ја нисам свирач: ја компонујем музику. То је сав мој живот, музика је за мене све. Зато ми, ето, изгледа смешно да себе замислим и видим као ратника. Ипак, могу рећи да не жалим овај рат. Не! Верујем да ће из њега изићи велике ствари.

Он се усправи, извуче руке'из пепова и подиже их у висини грудног коша. Затим:

— Опростите, можда сам вас увредио. | знајте: оно што рекох је оно што мислим искрено и с најбољим осећањима: ја то ми-. слим из љубави према Француској. Изићи ће велике ствари из овога "рата, велике и за Немачку и за Француску. И ја верујем, као и мој отац, да ће сунце засијати над Европом.

"Начинивши два корака, он се поклони скоро неприметно и, као оваке вечери, рече нам: -

— Желим вам лаку ноћ. — Потом изиђе. |

Ја сам завршавао своју лулу, путећи. Кад он 1 | се мало. закашљах и рекох:

|