Наша књижевност

Ћутање мора

оз “о

=— Можда је нечовечно са наше стране што у 2 обол једне једине речи. о. Синовица усправи главу и погледа ме, подигав обрве до на

пола чела. Очи су јој сијале од љутине. Ја осетих да сам мало поцрвенео.

Од тога дана његове посете узеше нов облик. Врло би ретко долазио у униформи. Преобукао би се најпре у својој соби, па тек онда сишао и закупао код нас. Да ли је то чинио зато да нас поштеди призора непријатељске униформе» Или да нас навикне да је заборавимо, — да нас привикне на своју личност Било је ту, ван сумње, и једно и друго. Закуцао би и ушао, не чекајући одговор. Он је уосталом врло добро знао да му га нећемо дати. Чинио би то на најбезазленији и најприроднији начин. Обично би прилазио ватри, да се огреје, јер је ватра била сталан изговор његових долазака, изговор који ни њега ни нас није обмањивао и чију конвенционалну, али корисну, природу он се чак није ни трудио да прикрије.

Није долазио баш сваке вечери, али кад год је дошао, не сећам се да нас је икад напустио а да нам штогод није рекао. Редовно би се нагнуо над ватром и, док би грејао овај или онај део тела, његов би се монотови глас полако дизао и он би отпочињао разговор о предметима који су му највише лежали на срцу — 0 његовој земљи, о музици, о Француској, — разговор који је уствари био монолог. Морам признати да се ниједном није усудио да од нас затражи било одгавор, било одобравање, па било чак и поглед. Не би говорио дуго, никад много дуже него прве вечери. Изговорио би неколико реченица, које би каткад биле изрешетане паузама, а каткад изнастављане као непрекидно и досадно мрмљање неке молитве. Каткад би, наслоњен уз камин, остао цело вече непомичан као каква каријатида, а каткад, не прекидајући свој монолог, прилазио би каквом предмету или цртежу на зиду и тада би се нагло о поклонио се и пожелео нам лаку ноћ.

Једном приликом (то је било у прво“ време његових посета) рекао је следеће: -

— Каква разлика између ватре код моје куће и ове овде! Наравно: дрво, пламен, камин — то је исто. Али светлост! Она зависи од предмета које осветљава — од становника, од намештаја, од зи-. дова, од књига на полицама... Зашто. толико волим ову одају» рече он замишљено. — Она није толико лепа, — опростите!... — он се насмеја: — хтео сам рећи: она није никаква музејска вредност. Ваш намештај... човек не би рекао: какве дивне ствари!... Не. Али ова одаја има извесну душу. Цела ова кућа има извесну душу.

_ Стајао је испред полица библиотеке и благо дотицао прстима повезе на књигама, као да их је миловао.