Наша књижевност

- МУЗИЧКИ МРЕ ЛЉЕЦ у

КОНЦЕРТ ОРКЕСТРА РАДИО-БЕОГРАДА СА МЕКСИКАНСКИМ ДИРИГЕНТОМ

Симфониски оркестар Радио-Београда прихватио се задатка да буде инструментални колектив са којим ће се код нас претстављати инострани диригенти као гости. Не знамо да ли је специјално интересовање за диригентску делатност непознатих, страних музичара толико живо да би се са више-мање истим тј. стандартним коншертним програмом један оркестарски колектив дуже времена, у виду овако уобичајене праксе, смео оптерећивати напорним радом. са музичарима-диригентима разних школа, схватања, укуса. (С друге стране опет, баш таква пракса може бити једном оркестру од знатне користи, развијајући код његовог чланства еластичност, покретљивост, лакоћу прилагођавања најразличитијим стилским и другим интенцијама музичара-диригената који долазе са разних страна и доносе собом обичаје, навике, традиције својих музитсих средина и земаља. У сваком случају, и када упоредимо састав концертног програма приликом гостовања француског диригента Мартиноа са програмом концерта симфониског оркестра Радио-Београда од 21 (и 23) новембра 1950 год. са Хозе Васкезом, диригентом из Мексика, као гостом, можемо констатовати да се једна сасвим корисна новина појављује у концертном раду овог нашег оркестра: ради разноврсности програма, а вероватно и са циљем да се задатак оркестарског рада на студирању обимнијег програма учини умеренијим — уноси се у ове програме по једно концертно дело за соло инструмент, и тај инструмент Пије више само виолина или клавир или виолончело, него је то и фагот и кларинет.

Концерт од 21-Х1-1950 (онога 93-Х1), са мексиканским диригентом као гостом био је, уосталом, још и по том интересантан, што је гост донео собом једног симфониско дело мексиканског композитора Мануела Понса (рођеног 1885 год. који је, после студија у Италији и Немачкој, постао у. својој земљи истакнути скупљач и обрађивач фолклорних мелодија Мексика) — и једну своји, композицију за велики оркестар, па је тако наша концертна публика први пут пошла у прилику да се упозна са стваралачком музичком делатношћу у једној земљи, са чијим културним и специјално музичким приликама нисмо нимало упознати. Обе композиције, зачудо, истих су стилско-формалних облика, истог. или бар сличног идејног настројења. (Обе композиције, наиме, припадају роду тзв. програмске музике, и то оном типу програмске музике која је на европском подручју доспела у свом развоју на знатну висину у симфониским поемама Рихарда Штрауса и Клода Дебисиа, дакле типу музике која додуше не подражава непосредно одређене појаве природе, али која настоји да својим