Наша књижевност

Јован Јовановић Змај о 5

ЈЕ

зраче из њега. Српским језиком певали су и песници дубљега надахнућа него што је био Змај; например Његош: лиричари крепчих темперамената, — например Бура Јакшић; артисти рафинованије уметничке сензибилности, — например Лаза Костић. Па ипак, По немају милијег, сугестивнијег, поетичнијег стихотворца од “Змаја: у њему је најпре, далеко ненаметљивије и најширем укусу далеко приступачни је него у било кога другог нашег песника, садр-

жано све оно, и баш оно, што у очима просечна човека може чинити.

појам песничкога позвања, са свим његовим сложеним | и загробним завештањима и порукама.

Јован Јовановић се родио у Новом Саду. То насеље је настало релативно позно, вероватно тек почетком ХМ! столећа, на најјужнијем дну дунавске котлине, на мостобрану знамените петроваралинске тврђаве, — дакле некако у пристојној издвојености од ње, са ове стране. велике и мутне реке, на земљишту мочварном, запу-

_штеном и ветровитом. Засновао га је додуше онај свет вероватно најизмешанијег етничког порекла неодређених, кашто сумњивих занимања а жилаве предузимљивости који се, на своме прометању између тада изразито оријенталнога Балкана и туркофобске Средње Европе, заустављао и окупљао око војничкога логоришта, од њега ишчекујући бољи живот, корист и напредак себи и својима. Али је по

пресудни карактер овога насеља веома важно да се он већ крајем“

ХУП века назива Качсашса Суаз егап5 Рапишбишт, дакле Српски Град преко Дунава. Његов српски живаљ срећно је појачаван миграцијама у неколико таласа, од којих су највнатније оне из Босне И Херцеговине, и из Београда. И одиста, град је напредовао брзо и

све брже, модерним средствима трговачког и економског послова--

ња за два столећа одлучно потиснувши тврђаву и њен пролазни стратегијски значај: он се нагло и непрестано уздизао из влажних врбака доскора још некултивисане равнице. Чак и данас, са обро„нака Фрушке Пе може излетник за тренутак доживети поучну илузију: тај као у понор оклизнули град губи се улево, потлуно невидљив, у влажном прамењу зимских јутарњих измаглица, или у веизмерним облацима прашине летњих поподнева, а надвисује га сиви и сури, суморни рб вобановске тврђаве: — тако је убого- морао изгледати предео у ХМ столећу: Али, ако тај исти видик посматрате са наше Фрушке у сунчано јесење предвечерје, када чистим и провидним ваздухом узлеће свила, остаће вам удесно, као глинена мрља, незанимљива појединост плитке тврђаве, а рашириће се пред вашим погледом град - победилац, како се халапљиво рачва по као испраним, спокојним плочама њива, — град незајажљив, за тренутак лепши но у стварности: — зачас, дакле, нестаје оне варке, да би уступила место другој, данас много реалнијој.

Књижевни и јавни рад Јована Јовановића најтешње, заправо нераздвојно је везан са духовним успоном овога града и његовим значајем у историји српске културе: та два имена оправдано се одувек спајају чак и онда када ог за тренутак заборавља да је Змај