Наша књижевност

6 - - | У 1 Књижевност

% многе и многе своје радне године провео далеко од њега, да му се пред смрт никако није хтело овамо, да је чак и своме гробу одредио место тобоже скромније, ван Новога Сада, као за казну својим суграђанима. Јер ипак је тај нимало живописни, нездрави градић стешњених ониских, влажних кућерака, сав некако земљан, приземан и прашан, са својом тада још турском калдрмом и умнотом балканском физиогномијом, био град његових првих великих и "трајних успеха: овде је било средиште борбе коју је он водио читава свога живота, овде неретко једино уточиште слободне српске друштвене и националне мисли, овде главно средиште српског књижевног и духовног живота, још и за Змајевих младих дана. Колико год је дакле песник својим књижевним радом прославио своје место. рођења, толико асто је и оно њему помогло да оствари бар неке од најмилијих му планова: угоно време, другде, не би смео на њих ни помишљати. У чему је дакле била морална и национална снага тога у туђој, непријатељској земљи однегованога српскога средишта»

Најзначајнија улога тога старога Новога Сада у културној историји Орба баш и јесте у томе, што је он морао а и могао да прими на себе, ма и за један краћи и пролазан, али веома значајан период, одговорну и теретну улогу културног и књижевног средишта свих Срба. А могао ју је носити захваљујући у првоме реду “за претходна два столећа већ добро организованом и материјално ојачалом, за нове економске успоне“спремном, национално свесном и за борбу орном, за свесне жртве припремљеном а јавне послове дораслом српском грађанском сталежу. Па онда и стога, што су се у томе граду, на логичној међи географских рачвања двају противположених светова — турскога и аустријскога царства —, а између којих су се нашли притешњени и крајње угрожени на јживотни ји интереси српства, сливали у један мах сви материјални и духовни напори и латентне енергије Срба Хабзбуршке Монархије, нагонски тражећи себи језгро око кога ће се утврдити ради боље одбране и. ради усредсређења своје већ ојачале и освешћене снаге. И најзад, време је такође било веома погодно: у Аустрији је то епоха непосредно после Бахова апсолутизма, ера полууставног провизоријума пред Нагодбу од 1867 и одмах после ње, када је западноевропски романтизам могао у највећој мери, а нарочито хердеровским култом фолклора, наћи одјека у несмирљивим и нестрпљивим српским ма-

· штањима о напретку друштвеном и културном. Средином ХУШ века

Нови Сад се већ својим српеко-немачким магистратом издваја са свима повластицама слободног краљевског града, напорима више српским него немачким; а у доба Змајева рођења, године 1833, и нешто доцније, то је већ за наше тадашње појмове напредно српсконемачко-мађарско насеље. Па ипак, не само у доба Змајева детињства и мужевнога доба, него и: још веома дуго потом, град је далеко важнији по Србе него по било коју другу народност која га насељава. Јер као што је онај убоги први српски спис штампан у Новом Саду године 1804 хтео да помогне Карађорђев устанак, тако ће и