Наша књижевност

Јован Јовановић Змај ; 5 о И ПИ

%

доцније, а најизразитије баш у Змајево зрело доба, нарочито пак у времену од шездесетих до осамдесетих година ХЛХ столећа, књижевни и јавни потхвати новосадских Орба, кашто у потпуно" нестварном и фантастом невођењу рачуна о својој правој снази-и домашају, имати пред очима неке од најпречих задатака целокупнога српства. Заслужни историчар Новога Сада, Васа Стајић, могао је стога са разлогом написати ове тачне речи: „У историји Немаца, норед Лајпцига, Беча, Минхена, итд., не значи Меиза(х скоро ништа. Мали број сиромашног мађарског становништва, на сличан начин, задовољава своје духовне потребе умотворима који су стварани у

Пешти. Једино Срби нису имали 1740 ни 1800, па ни 1848, откуд да.

ишчекују, да изгледају националну културу, него су је морали сами стварати“. Светозар Милетић, који се први и усудио да Нови Сат назове Српском Атиницом (а које ће му име једно време и остати, само без милетићевски опрезног деминутива), ове развојне тенденпије Змајева роднога места и завичаја најбоље је формулисао када је писао: „Обобито ми с ове стране имамо особити позив, и особиту дужност, књижевност српску и особитим жртвама помагати и одржавати донде, док остала наша браћа до тог стања не дођу, да се у коло књижевности српске ухвате. Наши синови имају прилике у књижевности особено извештити се, и кадри су да преправе умних плодова и душевне хране за осталу сад још сужну браћу, да не морају, кад им сунце слободе сине, тумарати по мраку незнања и снова лед пробијати“. Ове строге и одмерене речи, које звуче као заклетва и наредба, писао је човек који је, изнутра, био сав аскет. Иза њега, стајао је читав један плах АЦА Срба у Војводини, спреман да пође у жртве и највећи напор. Змај је: међу њима, један од најглавнијих. И остаће Милетићу веран до гроба, и онда када га други напусте, чак и онда када и сам Милетић већ буде скрхан мраком лудила. То је, ето, Змајев Нови Сад: епоха када је овај град са пуно Ра лога био у најизложенијој пажњи српских националних тежња и нада.

Песник је од угледнога рода: породица му се брзо и непрестано дизала, у четири узастопне генерације. Њен највиши грађански углед, достигнут за Змајева оца, значиће већ и почетак њенога материјалног попуштања; породица је дуго „висила о два ока“, а Змај је имао тројицу браће (сестра му је умрла као дете).

Песников прадед, Коста, досељеник из Македоније, Цинцарин, налази се у Новом Саду већ 1753, где се жени Српкињом; бакалин је и крчмар, трговац стоком и храном, имућан бродовласник, цењен

међу суграђанима; као тутор Алмашке пркве, он црквене призна-.

на пише српски, али су његови лични тефтери још на грчком. Његов син а песников дед, Јован Јовановић Малиша (Кишјанош: 1750 — 1835), већ завршава лицеј али наставља и очеву предузимљивосг, иако не са онолико среће: ратне неприлике су га ометале; године 1791 добија породица преко њега угарско племство, са грбом али

без спахилука. Песников отац, Павле (1799—1858), први прави ин-

:

«

У6