Наша књижевност

45»

о СВР ТИ

• _ СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ

БАЛЗАКОВА ПИСМА. ПОРОДИЦИ» 4

У низу предавања, посебних публикација и књига посвећених личзности и делу Оноре де Балзака, творца Људске комедије, поводом стоте годишњице од његове смрти, нарочиту пажњу критике привукла су Балзакова Писма породици, која је објавила књижарница Мишел. (У једној импозантној књизи ту је сакупљено 116 писама, која су била објављена још 1876, и 71 до сада непубликовано. Шисма је приредио, 06јаснио и пропратио предговором амерички познавалац Балзака Валтер Скот ЖХастингс. Ових 187 писама обухватају око 40 година Базаковог жи-· вота и рада. Прво писмо Балзак је писао 'још као ђак средње школе, последње је диктирао Еви де Балзак, јуна 1850, дакле нешто пре своје смрти. : 5

Ова Балзакова писма необично су драгоцена за разумевање Балзака

као човека и ствараоца. У њима он говори о својим стваралачким пла-

новима, о успесима и неуспесима, о материјалним бригама, љубавима, тегобама, стрепњама. У њима је необично јасно осветљен Балзаков однос према мајци. У једном писму он јој са свирепом отвореношћу казује: „не

тражим од тебе да изиграваш осећања која немаш, јер и бог и ти добро

знате да ме ниси обасипала љубављу и нежношћу откако сам се родио."

-— Мајка му одговара својим разлозима: „Нисам могла да подносим свако-

дневне муке и олује твога живота.“ Шисма која је Балзак писао својој

- сестри много су интимнија. Он јој поверава своје књижевне планове, го-

вори о својим љубавима (госпођи де Бери и Странкињи), филозофира и шали се. Као младић од 22 године он даје своју исповест: „Знам само за две страсти: љубав и славу Како то данас, кад нам је Балзаков живот до у танчине познат, чуднб звучи! Ни једну ни другу страст није могао за живота да задовољи. Срећом, успео је да остане упоран у својој најснажнијој страсти: књижевном стварању. Она му — авај, после смрти осигурава објекат оних других двеју: и љубав и славу!

ЈЕДАН УЗОРАН ПРИМЕР

у „Хрватском колу" (број 4 за 1950 годину) Славко Батушић даје у фељтону своја разматрања поводом књиге Маријана Матковића Драматуршки есеји. У уводу свога написа Батушић износи следеће