Наша књижевност

БЕЛЕ НК Е

~ ПОВОДОМ „ДЈЕТИЊСТВА“ ОД МАКСИМА ГОРКОГ

Целог живота носимо- печате де-

тињства. Ма како се култивисали и 5

цивилизовали, ма у којој средини живели, вуку се за нама наше детиње сенке. Ко је мали волео баште и цвеће, тај ће и у бетону и гвожђу, и у светлости електричној, прижељкивати, макар у сновима, росне траве и нахерен месец на оџаку.

_ Чија је душа задојена била до"бротом, тај се неће прозлити, ни онда када би то хтео. Мали Горки није могао трпети „када су дјеца дражила псе или пијетлове, мучила мачке, нагањала јеврејске козе, изругивала- се пијаним пресјацима .. “ Био је добар. Он је и физички патио од насиља. Кад је деда, прућем шибајући малог Сашу, узмахивао руком, у грудима малог Горког све се подизало заједно са њом; кад је рука падала — и он је сав понирао. _ 2

Чим би зачуо веселу дечију цику на улици, он би истрчао из куће, не марећи за дедину забрану. „Нисам марио за маснице и огреботине, јер ме толико узрујавала суровост уличних забава — суровост што ми је била и одвише добро позната и доводило ме до бјеснила.“ Волео је гужву, и био је правичан. Полицајцу који дивље јури за неким бедником, он подмеће ногу и саплиће га да падне.

Мали Горки је и сањар. „Припро- "сто срце“ Флоберово читао. је на Духове, увече, седећи на крову шупе, куда се био испео да се. сакрије од празнично расположених људи. „Тешко је било схватити, каже он у члан. ку „Како сам учио да пишем“ — (КМ. Горки, „О литератури“) — зашто су ме једноставне, мени познате. речи, које је писац ставио.у приповетку 0 „незанимљивом“ животу куварице —

1

зашто су ме тако узбудиле. У томе се скривала несхватљива опсена, и не измишљам — неколико сам пута, махинално као дивљак, разгледао странице према светлости, сам покушавао да међу редовима нађем одгонетку за ту опсену.

И сањар и уметник. Велики писац

се: у њему заметнуо још с почетка

писмености. Он је радо препричавао оно што би чуо или прочитао, и при

| том редовно мењад садржај, додају-

ћи са своје стране или одузимајући, увек са неким творачким комбинацијама. 5

_ Такав је Горки био целог живота: добар, правичан, бунтован, сањалачки расположен и уметнички креативан.

Изванредно јаког духа, он је и могао да проживи своје горко детињство и дечаштво а да се не унакази душевно, могао да се уздигне изнад своје грозне средине. Свуда око њега: непрозиран мрак зла, мрак у коме само понекад прохуји пламен људског сјаја. Читајући његову књигу о детињству, понекад се зачудимо кад наиђемо на речи кревет, сомот, књига, убрус, и томе слично — толико нас атмосфера његове околине пренесе у некултурност. Злоба, суровост,

| улизиштво, понизност, подлост и зар чарана глупост = а он усред те каљу-

ге, светао, жељан да сретне човека, био то макар босјак, одбегли роби-

јаш или пропали богослов. Тешко да.

је иједан писац у светској историји шибао по дивљим наравима свог парода као што је то чинио Горки. „Спомињући се тих као олово тешких гадости дивљег руског живота, ја се на час питам: треба ли говорити о њимаг И с појачаним увјерењем одговарам себи — треба; јер то

као да