Наша књижевност

Позоришта у Србији · 120

да се глумац Руцовић, „који има релативно одличну спрему, пошаље где год на страну, на пример у Немачку (Минхен, Вајмар или Хамбург код Бергера) ради специјалног изучавања режије. Свршивши те. студије, он би, мислим, могао корисно послужити и као учитељ почетника“. Такође се појављивало незадовољство у критици и према стању глуме. Богдан Поповић даје ове примедбе о глумачкој игри: „О игри глумачкој шта би се могло рећи што не би било познато интелигентнијим посетиоцима позоришта» Оне старе мане наших представа, спорост, развлачење, нераван, као искидан ток радње, незнање и несхватање улога, рђаво изговарање, рецитовање текста као без разумевања, као да је на страном језику, са рђавим распоредом реченичких нагласака, неприродни гести, неприродна мимика, нерриродан смех, неприродан плач...“

„Српског глумца нико не. учи“, вајкао се Драгомир Јанковић. Управа Бранислава Нушића била је посветила пажњу стручном васпитавању глумачког подмлатка, али стручних наставника није било. Глумци наставници могли су преносити на подмладак само своја искуства, али такође и своје шаблоне, као и свој боемски однос према уметничком раду. ~ Е =

Драгомир Јанковић је уочавао немоћ глумачке школе без стручних наставника: „Оне друге пак задатке глумачке школе, логично и реторско наглашавање говора, о декламацији итд. још је, разуме се, теже извести, јер захтевају од оног коме су поверене више и способности и специјалног обравовања позоришног и књижевног. У томе погледу не само да нисмо одмакли, него смо чак заостали“. Јанковић истиче у први план слабости глумачког изражавања и језик, о коме се по његовом мтиљењу у позоришту не води рачуна, да је језик „небрижљив и непоправљен“, да се „не стаје на пут слободи којом глумци, удаљујући се од улоге, по каткад прекрајају реченице како им се допада, или казују својим речима поједина места, којих често и нема; да нико не осврће главе ни на најпрости је граматичке грешке...“ 1

Слати су појединци у иностранство да добију веће стручно образовање. Тако је послат у Париз глумац Божа Димитријевић који није имао такав таленат да би његово школовање донело плода за унапређење глуме. Добрица Милутиновић је послат да изучава позоришну уметност у Минхену, али без неког планског организовања његових студија. „Тај млади глумац“, пише Јанковић, „послан је у Минхен о мало, наравно врло мало пара, мислите у школу, не, него да гледа представе годину дана, а језика не зна, нити зна комаде које ће гледати, те да отуд има неке вајне користи...“

„Сталне финансиске кризе позоришта угрожавале су егзистен_цију глумаца. Перманентни су спорови између глумаца и управе због плата. Један такав спор је избио оштрије 1896 у виду штрајка, када се један део старијих глумаца одвојио и давао булеварске