Наша књижевност

"108 - Књижевност

свим проблематичне литерарне вредности, велики број дела безидеј"них, бесадржајних, па и тривијалних. Он је био пун плачних мелодрама које су са извора Средње Европе плавиле београдску, загребачку и новосадску позорницу, полуоперетних комада с певањем које је лиферовала углавном Пешта, лаких водвиља из француских булевар_ ских позоришта. Поводом мађарског комада с певањем „Црвени бућелар“, један критичар је написао: „Шрвени буђелар личи много на Атнешу, Агнеша на Риђокосу. А Риђокоса на све мађарске комаде који су пре четврт века посрбљавани. Сви ти комади разни по садржини, имају заједничко то што немају ни једне добре стране. Сви од реда писани су врло рђаво, а садржином су празни“. Драмски глумци били су и стубови оперете. Зорка Тодосићка велики део своје каријере провела је Као популарна оперетска субрета. Илија Станојевић је певао баритон у оперети. Глумци су у комадима с певањем "на песму добијали аплаузе на отвореној сшени. Режија је споро напредовала. У 1894 је главни редитељ и управник позорнице Андрија Фијан, маркантна глумачка личност загребачке драме. Колико је он унео свог редитељског искуства, колико

је утицао на развој режије и глуме, нема одређенијих података. Фи-_

» | јан је на прослави 1894 оставио изванредан утисак као Отело. Он је

провео жрапко време у Народном позоришту, па је режија остала на његовим сарадницима Ђури Рајковићу и Милораду Гавриловићу, касније повремено на Светиславу Динуловићу, и повремено на ЈЉуби Станојевићу. Ђура Рајковић, ветеран глуме у Народном позоришту (од 1870), био је без шире културе, Милорад Гавриловић такође није имао неке специјалне позоришне спреме, режирао је помоћу Свог великог позоришног искуства и великог глумачког дара. Светислав Динуловић је био врло обдарени комичар но склон импровизацијама, игри за публику, за: „трећу галерију“, како се онда говорило. Љуба Станојевић је пак у својој глуми гајио декламаторску патетику, то _атралност у потенцирању гласовних могућности. Из полемичних по· зоришних репензија које је писао Драгомир Ј анковић 1901 и 1902 године, може се видети како је изгледао рад режије у то време: „Предпоставивши да је подела улога промишљено изведена, на јвећу пажњу ваља обратити на читаћу пробу. Она је по нас од толике важности, да би је требало држати четири пет па и више пута. Ово би имало жао последицу мање нових комада... Јер по једној практици, која се укоренила, читаће пробе у нашем позоришту служе готово једино да се исправе погрешке преписивања у улогама и шаптачевом рукопису... Колико ће ко научити на пробама, остављено је свакоме на вољу, и колико му памет доноси... У недостатку драматурга, редитељи, на којима би била та дужност, у најбољем случају су код нас главни сценаристи, и најпреча им је брига да ту масу приближно доведу у ред... Ј анковић је истакао да Народно позориште нема овог уметничког руководства и да због тога нема хармоније у уметничкој игри на претставама, да је у том погледу Српско "народно позориште у Новом Саду напредније. Он је препоручивао

ту у

ЧЕ