Наша књижевност

Мој сан

137

Он је!... Он је!... Његов глас је тако тих. И зове ме на пут у то глухо доба.

И ја идем са њим упркос свих злоба.

и враџбина ноћних и очију злих.

Сан је гласник Јаве и претходник њен, и потстрек ми даје. Уз мене се свио. Без утехе свога сна, и сад бих био = туте у самоћи беспомоћан шлен.

Он ме блажи, бодри, јача, и ја с њим осећам се снажан за свој ход кроз јаву:

"шаљем песму у свет као И лаву

а све црне мисли растерам к'о |

Гвидо ТАРТАЉА