Наша књижевност

Туштер === ПЕ | 5 151

<

овако отворено... А ова углађеностр Па је ли то заиста тај апаш и разбијач, на несрећу почесто и крадљиваца... Он, који ни с понављањем није завршио четврти разред основне школе. Ево скоро ред неколико недјеља почупао се и с учитељицом. Распарао јој рукав од рамена до шаке, и онда, видећи да је превршио мјеру, скочио кроз прилично висок школски прозор. И сад, као да то није тај развикани, већ сасвим други дјечак... „— Хоћу, Анлреј! Заједно Пемо. Само, ја ти и не знам гдје |

Купа. | | — Купа! — живнуо је Андреј. — Право доље! Да пођемо одмах! Има и чамац. Можемо се провозати... — Види га! — чуди се Марко, који је до тада знатижељно про-

матрао овај сусрет. Како се само припитомиог... А од других бјежи као враг од тамјана. · 4 4

Андреј га сјекну погледом и искрице мржње плануше му у овима. — Због учињене услуге деобродушна Нава била је на страни Андреја. -

— Па рођаци су, своји су! Што би се туђили»... — Ја ћу теби дати! — пријетила се бака са вратију, меркајући "како би се дочепала драгог унука. _ | | — Изроде људски! Зар се „шефарком“ пије вода»... МЕ Испред баке стоји најмлађи Павин брат Винко. Њему никако не прија ово Андрејево приближавање. Бјес га хвата већ због ове Анпрејеве смионости да прилави Младену овако на равној нози. Он је рођака резервирао само за себе и сад — шта се ту има мјешати овај гадни смрдљивац! . Надмено повика тоном који је сигуран само тада док је уз њега ветко од старијих. Ма ; : — Куш, ти стршену! Каква Купаг Он ће поподне са мном на купање! Пусти га да се одмори. Тек је стигао. Младену није стало да се свиди Винку. Тај млитави дјечак, с зечим подсмјешљивим у очима, не привлачи га много. | '_ — Не приања он уза ме — осјећа Младен и ослушкује у себи гласове, који негдје дубоко у души одразују на ситним тезуљама сваки, па и најмањи покрет вањског свијета. | Андреја љуто пече ово Винково забадање. Сјај у очима нагло се гаси и поглед добива оштрицу суровости. Видјело се да је баш на црти с које ће провалити врисак — свиње! и послије чега. ће по"бјећи дубоко увријеђен. Младену одједном постаде јасан положај дјечака у ово ј породици. Ником он није потребан, свима је на сметњи... Па, иако · преморен од пута, живахно скочи и викну: — Хајдемо, Андреј! Звучало је то тако сигурно да се Младен у овој кући већ одавно удомаћио. це ; Присутни се изненадише, Винно се смркну и срџба му промјени боју лица. Једино Марко помисли да Младен хоће да лукавошћу придобије дјечака... ЈЕ п.

; 1