Наша књижевност
~
15 - | | Књижевност
Андреј ПО Нрно погледа по окупљеној породици и само наштеуби усне.
Ме учинише ни неколико корака кад ли с вратију куће загрми очев гласе .
— Андревеј! Кулаго
Глас их устави на мјесту. У сваком отегнутом слогу беле су сабране шибе, буботци, пљуске и навлачење ушију.
"Младену постаде неугодно. — Па што ће мислити овај свијет
о њему» Славили су га као узор, а ево већ се удружио с овим див-
5 љаком. Заиста, није требао тако нагло... Погледа Андреја. Он је стајао мало испред њега и нетремице га гледао. Младен се тргну. —
Доврага! Зар је пуж слинавир... Загрли дјечака и одлучно се скрену оцу. = Показат ће ми пут на Купу! Ја пута не бих погодио.
= Нека иду! — прискочи и Пава. — 15 ће барем имати : при: стојно друштво . - :
= Нека иде! — Сад без видне пријетње пристаде отац и, као
неки војсковођа, још једном, омјери тај нови пар, који је сад већ
незадрживо грабио према излазу из дворишта.
Чим истрчаше из дворишта и прођоше покрај колнице, наиђоше на стрица Туну. Стриц је снажним замасима бацао ђубар испод прозорчића стаје на велику угарену гомилу. Туна је био исто таква крупна људескара као и Андрејев отац, само што није имао тешку гостионичарску трбушину. = |
— А гдје ћеш ти с тим архиврагоме .. · Тај ће те још данас гурнути у Купу!... пришивао је стриц, којем се испод великог пеквастог шешира кесило добродушно, угојено лице.
— Беее! Мулац божји! — пропишта Андреј, не-издржавши више тај пљусак поруге са свих страна.
Тунино се лице смркну. Увриједи га отпор дјечака. Рикну хти јући да још више престраши дјечака.
= Штооов... Што си рекаор....
Андреј у неколико скокова. претрча тај опасни простор покрај Туне и за час се створи у башти. Ту се још једном заустави, исплази повелики плави језик, рашири ноге и ручице и поче имитирати гегање неке крупне, А животиње. И на концу крештаво врисну: (Слонесе! .
_ Што је овог — мислио је Младен. — Како овај јадник =
остаје жив између оволико ручетина» Па та јогунаста, бјелокоса гла-
ва, као магнет привлачи шаке многобројних укућана. Кад год (оце "нетко наљути, ето ТИ Андреја, искали се на њему.
Прођотте баштом и отворише велика дрвена врата, збијена од чврстих храстових дасака. Одмах до врата, упоредо с вртовима, водиле су уз огромне наслаге обрађеног дрвета, све тамо до велике пилане, уске, излизане трачнице.
— А," људи! == чудио се Младен — колико а. 4: Лави
лема а.