Наша књижевност

Гуштер ЛЕ . ; | 183

— Није то још ништа — важно је објашњавао Андреј — сад пилана ради само једним гатером. Еј, да сте видјели прије!....,

Докле је око досезало, простирали су се торњеви правилно раст поређених дасака, дугачких летава, те кратких комада храстовине за паркете. Изгледало је као да се из тог лабиринта никад не ће изаћи, толико су се путељци крижали амо-тамо. Под топлим јутарим сунцем зрак је ту већ био засићен мирисима свјеже изрезане _ грађе, Младен је сваки час застајкивао и дубоко удисао те крепке, . освјежавајупе мирисе. у

__- Права шума — уздисао. је сјећајући се горских сунчани пропланака. Андреј се устабочио пред њим и ужива: — Ето, он га сада води

и он му пружа ово уживање. Истина, што се ту има толико напањати нос» Али, кад му толико годи, нек Младен натеже те мирисе. Само нек их натеже! Има он стрпљења... .

Прођоше дугу њиву с високим кукурузом и избише на њезин крај. Ту, на крају њиве, био је кроз плот остављен пролаз с једним кољеном преко кога се лако прелазило доље на цесту. Први се попе дјечак и направи мјеста Младену. — Гледај — рече Андреј и кра- | љевском гестом показа бескрајно пространство што се пружило испод њих. То рече тако као да му он. све ово што виде дарива, п сад ужива у изненађењу што га је поклон изазвао. у

Младен је погледом сабирао плоху по плоху те необухватне равнице и још никако да је сагледа у цјелини. Ту пред њим одмиче _ мутна Купа, тамо иза пространих врбика жури нешто свјетлија и, || немирнија Сава. У даљини, на савској страни, на рубу гаја охолих · топола и стољетних врба, пландују у хладовини стада крава. Лијево, горе између двију ријека, нијемо, с патином вијекова, чврсти обриси зидина старог сисачког града. Иза њих, у изломљеној линији, сисачки кровови. И сасвим на рубу слике, као да ничу из равнице, витки творнички димњаци, горди у својој осамљености под плавом. куполом неба. | =

За горштака Младена ова слика потпуно је нова. Око му се помало привикава на овај бескрај, и сад је, прикупљајући плоху у цијелину, запажао и неке детаље. Земља је ту сива, пјесковита. Трава некако сва слична шашу; уска с оштрим бридовима. Врбе се натиснуле све тамо до саме површине ријека, гдје их не досиже. људска рука. Густи мирис вода, које се пред љетним сунцем повлаче у корита, мијеша се с мирисима сирове нафте и бензина, који допире озго од велике рафинерије. у

И опет, чим се поглед ма и на трен откине од неког детаља, узнемирени поглед горштака тражи било какву крупнију точку, да надрасте осјећај сићушности и усамљености. | (А

— А што је то тамог — упита Младен, загледавши се у кратки мост, што се пружио од цесте, десетак метара далеко до у саму“ матицу Купе. 1