Наша књижевност

~

Руштер Ба ; 185

__ Прошле су те ферије на прегријаном пијеску Купе и Саве, те се Младен само зачудио, кад стиже вријеме одласка. | Јутарњи брзи влак потресао је цијелом станицом. Нестрпљиво је простењао неколико тренутака, док се Младен с још неколико "путника не попе у вагон. Локомотива прохукта и полако крену. Кроз одшкринут прозор на тавану, дуго му је махала поцрњела Андрејева рука. Дјечак га није дошао испратити на влак, јер му нитко није био опрао његову ваљда једину ваљану кошуљу, па га је било стид у поцијенаној испратити пријатеља,

Те године, одкакб је изашао из основне школе, Андреја нису дали никуда од куће. Са својих дванаест година личио је на ко-' марца. Искочила му ребра, као у брава кад га пострижу, а на уске бедрице натегнуло се мало мршава меса. Све је рјеђе бивао код куће, добивао је све крупније батине. Већ су га неколико пута, једва отели из шака разбјешњела оца. Посегао је једном у ладицу, гдје су стајали очеви новци, и однио, онако на прилику, колико је захватио. До тада му је једина заштита била бака, али, у задње вријеме, а тај се однос некако помрсио. И бака му је све више, из дана у дан, паприла и онако тежак живот. Док су остали укућани дигли руке од њега, сретни да их оставља на миру, бака се никако вије могла помирити с" тиме, да је надјача ова рђа и изрод људски. Зивкала га по цијели божји дан упорно, не попуштајући. Проналазила га на тавану, на сјенику, у воћару, па и у најгушћем дијелу слагалишта грађе. Упадала, изненада у његов карташки круг и витком

_ шибом, не гледајући куда, млатила по голишавом. Андреју. Срамотила га тако пред свом том дјечурлијом, гдје је он играо главну улогу, Све би јој опростио, ама све, али не и ову грдну срамоту! Не! И он дубоко увријеђен насрће пред зажагреним дјечацима на баку и отима јој шибу. Залијетава се као пијетао и при том богара, да се баки мрча пред очима, Она се крижа, зове у помоћ свето име божје, чепи уши, и посрћући тетура кући. Сада У породици настаје опћа узбуна. — Тај ће их деран тако осрамотити, тако страшно осрамог _тити, као што нитко жив никог осрамотио није. Не ће проћи још која година, а он ће висјети као Чаруга, Е, па за име божје, на кога "ли се само тај проклетник увргаоР... |

Картао се све страственије и све боље. То је остале присиљавало да код куће све више краду из џепова старијих. А кад би тко од укућана ухватио крадљивца за гушу, и у бијесу превршио мјеру, кривац би једва хватајући даха, пиштао: — Андреј напутио... Андреј однио... | ;

Први окрадени дошао је у гостиону, сјео за празан стол и почео наметљиво пухати, све се огледавајући, како би горопадном гостионичару споменуо овог његовог бјелоглавог раубера. Накашљавао. се и искашљавао док је некако отпочео, _ !