Наша књижевност

186 ЕД А 5. Књижевност

Отац је послушао | до краја, али је од сваке ријечи плавио као шљива. У главу, округлу као пивска бачвица, ударило неко нездраво модрило. Па кад се чинило, да Пе се глава од притиска разлетјети, отац се зањихао према столу, одакле је раздраживао тај оптужујући глас. Рукнуо је над самом главом говорника и све то запечатио таквим ударцем шаке од стол, да су кригли престрашено поскочили и преврнули се на своје широке трбухе.

= Чујеш и запамти! С тим ми више не долази! Ако га ухватиш | да носи твоје, убиј га на мјесту! Још ћу те послије и напојити! Али, с тужбама ми више не долази! Њега се одрекао и боги а = и ја! Зека га сада Глина — и с њим је овршено .

4 4 =

Слиједећег љета Младен га је нашао јеш увијек, као кандидата за глинско поправилиште. Шта више, Андреј је постајао све гори и гори. И док се прошло љето Андреј мало смирио и приљубио уз. Младена, чим је овај отишао, пошло је све по старом. Младен је поврјеђен у свом самољубљу. — Колико су га само хвалили чланови породице, да је кроз то љето скоро преодгојио дјечака! Па, и сам је у то повјеровао. А гле, тај је гори него икад прије!

Првих дана туђе се један од другога. Андреј осјећа, да га Мла ден гледа некако криво и избјегава га.

— Не! Никога он не треба! Никога, па ни тога уфитиљеног гостодизића. = седмошколца! Шта си тај не утвара, да ће он —_ Андреј, трчати за њим и лизати му пете. М све то зато што су на "њега налагали и навалили и дрвље и камење.

| Но Младен негдје дубоко у себи осјећа дивљење за дјечака. Оно што није смио учинити до краја он — ево ради Андреј. А то, како је то славно, поживјети тако пустоловно — пркосно и слободно.

У Андрејевим годинама сасвим га је одушевио „Нат Пинкертон = Саставио је на Калварији своју дружину, која га ћутке признала својим вођом. Започели су славни дани: тучњаве, крађе, клатарење и забрањени ногомет.... Чврсто су се укопали на Калварији, централном! положају у градићу, на којег су тако расле зазубице свој осталој факинарији. А као вођа морао је и сам предњачити. Вилиму је протјерао праву правцату оловку кроз лице између вилица. Кад су се пилала школска дрва, клопио је Шиму комадом буковине по глави, да се овај без. ријечи сложио на дрва. Срећа, да се то збило крај самог бунара и да дјечаци из његове дружине нису изгубили главу. Завртили су котач на бунару и довукли Шиму под млаз хладне воде. Па онда, заредали други редови: француски, кемија, математика ... И на крају, као круна свега, оне несретне гуске.

Да, велик је то подвиг. О твом ће приповиједати унуци, какви гу негда били Аједови.