Наша књижевност

Музички преглед | ПЦ О 11 1а5

мљив начин динамизирања става. Место постепеног градуирања тонског интензитета у границама самих тема, он постиже изванредно високу пластичност"тонског става прецизним одмеравањем динамичког степена сваком мотиву и, доследно томе, читавом редоследу тема. Динамичка диференцираност оркестарских фраза. добија се, у његовој. студији, приметно разноликим динамичким позицијама разноликих оближњих мотивских структура. На тај начин диригент постиже оштру и упадљиву рељефност коју бисмо — ако је. допуштена. аналотија одговарајућим средствима сликарске технике — могли назвати графичком. . за разлику од колоритне (дакле, диреровски цртеж а не рембрантовско 'сливање боја и градуирано сенчење). У Бетовеновој А-дур симфонији (бр. УП), тако, за остварење таквих динамички оделитих блокова мотива било је потребно упорно настојање на индивидуализовању улога појединих инструмената, и пошто је наш београдски оркестар то и дао, може се констатовати да он то много пута не чини и не постиже зато што сви диригенти то од њега и не траже. Уопште узев, Бетовенова симфонија у Кастровој интерпретацији, ослобођена је традиционалне „оргијастичке“ карактеристике, која је многогодишњом извођачком праксом израсла из ауторитативности познате Вагнерове речи о њој: „апотеоза игре“. Тумачење аргентинског диригента убедљиво је показало да ауторитет идеалистичке Вагнерове концепције није неприкосновен и да се на сасвим другом путу може у овом делу евоцирати другачији — и можда аутентичнији — вид Бетовенове симфоничарске мисаоности и стваралачке емопионалности. Треба се само сетити да је симфонија завршена маја 1812, када је већ увелико била формирана пета европска коалиција против Наполеона и да је атмосфера ослободилачких ратова у немачким земљама несумњиво била захватила и расположења Бетовенова. Јер, зашто би Бетовен одабрад за про-. грам концерта у универзитетској дворани у Бечу ову симфонију и пригодну

композицију „Велингтонова победа“ (или „Битка код Виторие“ — која приказује победу енглеског фелдмаршала над завојевачком француском Војском у Шпанији) — ако би сама „душа“ дела била туђа или диспаратна карактеру

концертне приредбе која је била организована у добротворне сврхе, „у корист аустриских и баварских ратника, осакаћених у битци код Ханау-а“! Разуме се, А-дур симфонија није програмска илустрација“ којег било конкретног догађаја тадашње ратовима потресане Европе, али је Бетовен дисао, мислио, осећао и стварао духом и тежњама свога времена и свог народа. Нешто успоренија темпа, рељефно издвајање инструменталних група или солиста који су на датим местима партитуре носиоци најкарактеристичније „мисли“, избегавање стално равноправног удела свих делова оркестра да би се могли издвојити они који „воде реч“ — сва та и друга стилистичка средства Кастрове концепције-овог Бетовена ОЦЕ су дејствовати на наше „оргијастичке“ навике као извесна сухоћа, али је пажљивије ухо (и мишљење) имало могућности да запази како из те „графичке“ пластичности избијају на површину многи детаљи које хучна. бујица „оргијастичког“ динамизма, иначе односи собом нелпримећене.

Својим тумачењем Кастро је са А-дур симфоније (у штампаном програму концерта се можда неко хтео нашалити са критичарима па јој је дао тоналитет „Пасторале“!) здерао њену „дионизиску“ маску —- која у последњој инстанцији значи. рустичку распојасаност — и придао јој строгу, скоро страхотну озбиљност симфоније доба. Зато у другом излагању трио-одељка у скерцу (који