Наша књижевност

204 па 75 - Књижевност

СЕ а =“ = -

једна те иста, у дубљем, метафизичком смислу и значењу. Међутим, много би занимљивије било испитати, на терену друштва и историје, у чијем се крилу култура развија, како је дошло до тога да је аргентинска књижевност, у својим

најлешшим тренуцима опстанка, или емигрантска литература или литература

емиграната. У том смислу овај аргентински феномен није никакав изузетак. Зар нам европска књижевност, само за последња два-три века свога опстанка,

не даје масу сличних примера» Зар случај Раблеа, Госпође де Стал, Стендала, |

" Херцена, Хајнеа, Мицкијевића, Ботева, Унамуна, Томаса Мана не говори ништа интелигентној фантазији» =

Метафизичке варијације о истоветности духа ту. су потпуно. пемотне. Ако су најистакнутији духови једне нације присиљени на трагични пут емиграције, да би могли у спокојству остварити своје стваралачке замисли, онда ту не

треба много проницљивости да се јасно уочи: да је то, на овај или онај начин,

бекство из услова који коче или онемогућују стваралачки рад у услове који му дају потребну људску и друштвену храну. -

БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА АНА ФРАНК

За време протеклог рата, две јеврејске породице у Холандији, у страху од прогона и концентрационог логора, склониле су се, уз помоћ верних пријатеља, у затурено задње здање једне амстердамске куће. Осам људи живело је ту, изоловано од свега света, више од две године, од 1943: до 1945 године.

Једнога дана, негде пред сам крај рата, нацисти су их ипак открили. Одвели

су их све у концентрациони логор у Берген-Белзену, и ту их побили.

Међу њима налазила се и једна девојчица по имену Ана: Франк. Када су се њени родитељи сакрили у напуштени кућерак, њој је једва било нешто преко тринаест година. Када је морала да погледа у очи свирепој фашистичкој смрти, једва је била прешла петнаесту. За све време тог необичног живота са седморо људи у једној јединој просторији, она је у дугим часовима писала својим детињским рукописом своје утиске о животу који је водила, о људима с којима је делила хлеб и наду. У уводу свога Дневника она овако мотивише разлоге због којих се одлучила да речима одреди свој трагични удес: „Ја хоћу да и даље живим, чак и после смрти... Док пишем, оре се свега, моја туга чили и храброст се поново рађа.“

У свом Дневнику Ана Франк је бележила свакодневне „догађаје“ свога необичног живота: мала и велика узбуђења, распре и свађе, наде и клонућа,

:' часове радости и стравичне тренутке панике и страха. Посматрајући људе око

себе, првенствено своје родитеље, она је код њих запажала карактерне црте које су се испољавале у необично ситним, скоро једва приметним поступцима. Конвенционални појмови о човеку, породици и друштву, који су јој васпитањем били наметнути, постепено су уступали место непосредном искуству у изузетним околностима заједничког живота. Под притиском својих непосредних запажања, осетљиво биће детета брзо је израстало у зрело интелигентно створење, које -уме да осети ствари и да их правилно оцени. Тај процес убрзаног сазревања може се видљиво пратити на страницама Дневника, тако рећи из дана у дан. Скоро невероватно изгледају странице које је ова осетљива