Наша књижевност

+

В. Г. Бјелински и | М | 285

У чланку о Менцелу као Гетеовом критичару Бјелински брани Гетеа од утилитаристичког критичара и политичког провокатора Меншела, који је великану немачке поезије предбацио политичку равнодушност и „аморалност његових дела.

Мислилац и песник морају, према мишљењу Бјелинског, узимати ствари онакве какве су, не уносећи у њих своје склоности и убеђења. „Не ствара разум стварност, него је спознаје; већ унапред

"прихвата као аксиом да је све што постоји истовремено и нужно, за-

конито и разумно... Уметност је репродукција стварности, према, томе њен задатак није у том да поправља и улепшава живот, него да га покаже онаквим какав стварно јест. =) Права уметност подиже и шири људски дух, њен је задатак да у појединачвим појавама покаже ошште, да покаже разумну нужност, чиме човека не хушка против постојеће стварности него га с њом измирује, јер је она само степен у развоју духа. Као такав уметник, Бјелинскоме је поред Гетеа најближи Шекспир, чијем делу је већ 1887 посветио своју студију о Хамлету, која није само допринос шекспирологији, него је значајна такође и као анализа креације Хамлета коју је тада дао славни руски глумац Мочалов. Управо Шекспир је за њега умет- | ник који неће ништа да развија ни доказује, него обликује живот онакав какав јесте.

Стојећи на становишту да уметник мора у особеном и случајном обликовати опште и нужно, Бјелински је у свом чланку о Грибоједовљевој комедији „Тешко паметноме“ ово дело одбацио, јер да је тобоже конфликт Чацкога с породицом Фамусових само „блуја у чаши воде“. Поједини човек је само тада стваран ако је израз друштва: а јунаци Грибоједова, по тадашњем мишљењу Бјелинског, нису претстављали руско друштво и сукоб Чацкога с њима је сасвим случајан, јер то није сукоб с друштвом, него само сукоб с малим кругом тог друштва. Чланак, који је према свом наслову посвећен комедији Грибоједова, уствари се врло мало задржава на њој, него. се углавном бави Гогољевим „Ревизором“, који би требао да буде некаква супротност Грибоједовљевом делу. Да је Бјелински био доследан својим поставкама, с којима је одбацио Грибоједова, морало би му бити јасно да је у свом суду неправедан. Јунаци „Ревизора“ су исто толико „мали круг друштва“ колико и јунаци комедије „Те-. шко паметноме“. Али је узрок за разликовање био други. „Ревизор“ је Бјелинскоме био пример дела без „самовољних, субјективних појмова“, којих су пуни монолози Чашког, пример дела у коме се мисао развија сама од себе. Није ствар песника да сам открива идеју свог дела; често је он сам и не види за- појаве стварности које обликује. То је ствар критичара-филозофа који оцењује већ готово дело и коме је тада идеја тог дела приступачнија него самом песнику. То.

25) Бјелински, Изабрана дела: у три књиге, св. [., стр. 446—447.