Наша књижевност

ОЈ ГОРЕ, ГОРЕ ЗЕЛЕНЕ

Ој горе, |

Горе зелене!

Гује нам плеле песме староставне,

Окивали нас лелеком и плачем,

Речи нам у поноћ севале, потмуле и тавне, . Крв нам бризгала, крв братска,

Срца нам газили: — да постидимо се пред јачем.

Ој горе,

Горе зелене! ·

Зар не памтите да нам је душа оријатска 2 Зар из кланаца ваших к'о из торба не вадисмо клетве старе: Зар нисмо грмели са зорама што се зарег –

Зар нисмо жњели пелен и драч:

Зар нисмо на челу Сунце а у руци мач:

01 горе, 5

Горе зелене!

Куд су отишли себри с брадвом и секиром бритком г Где сте јавори с изворима, са водом студеном и питком г Где је то срце и јека гусала кад се крвари“ Где сте, о моји реци, осветници стари: (Ој, и ја прадедовску земљу више не орем!

· 0], тањим се, тањим и клањам све горем и торем!

Не јецај, љубо, љубо без зазора,

На мени није коласта одора,

Ја одох на коњу-планини

Да јездим сред заноса и чуда,

Мач да освештам на давнини,

Јер потиштена је моја груда;

Ја одох да сперем крв с преболне ми руке, Ја одох у хајдуке,

О] горе, А

Ој горе зелене!

Мајка ме није повијала у пелене, Већ у врбово пруће, кострет, зелен небесних везиља, Место новорођеном изобиља