Наша књижевност

БИОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ПУШКЕ

Од села Жабљака, које се са кућама оштрих рогљева и високих кровова издиже над утринама и брежуљкастим пашњацима, води пут ка планинском масиву Дурмитора. Ти шиљати дрвени кровови, поређани у скупинама, потсећају на средњовековне дрворезе,

- на пожутеле резбарије из доба Тридесетогодишњег рата. Је ли то

облик ових кућа или можда и појединих развалина, које се круто и са пуно успомена пропињу у тамно застрто небо, или могуће и пцрнило гаврана, који са грактањем круже над селом, или ужасни догађаји, трагична и херојска судбина овог места, овог краја, што буди у живот Спасојеве речи» · Седимо утроје на тераси хотела, између села и масива планина. Патић, агроном и повереник за задруге, сељачки спор, са изразом

срдачности и задовољства на избразданом лицу, и Спасоје, секре-

тар среског одбора, мален растом, брз покретима и речима, са хладним ахатно тврдим плавим очима. Пролетерско лице, у коме су упртани знаци немирног лутања, мрачних места, глади, штрајкова и партизанских година. БЕ :

Један млади дечачко снажни женски лик, са пушком немарно пребаченом о рамену, из хотелских врата изишао је на терасу. За тренутак нам је окренуо складно и самотно лице. Онда еластично и брзо силази низ степенице, пут шуме. - –

„Медведи су свакако насликани још једино на зидовима пећина а ни вуци овде више не урлају ведрих летњих дана“, рекао сам и гледао упитно за женом, чија је слика постајала све мања и као јасна мрља још се издвајала од тамног сага шуме.

„Има вукова, чак и медведа“, рече Патић својим продорнострпљивим гласом. И кратка сељачка тешка рука показује у неизвесно облацима обавијене шуме на планини. Тамнољубичасто камење и велурносиве јеле стоје далеко и уткано у димни вео_магле,

Нагнут над сто, са немоцриним стрпљењем човека са села, на свој обазриви и неспретни начин. поче Патић да прича о Вуки. Како је оставила прастаро очинско пастирство, родно место, место огњишта, вретена и служења људима, да, у студеним глечерским висипама опасности, пође путем славе, о коме су безимени певачи певали уз гусле. |

„Мушку носи из навике, каже Патић, „као дама сунцобран“. И после кратког предаха, скоро нежно. „Моју некадању пушку“