Наша књижевност

Биографија једне пушке | > , 243.

„То би била прича за...“ каже Спасоје и са лаким потемехом показује главом на мене. „Испричај је. =

„Испричаћу“, каже Патић, „свој део. Како је пушка доспела у моје руке. Али оно што је претходило мораш ти испричати.

Спасоје у прво време ништа не одговара. Онда, са јасним погледом упереним на Патића, као да би морао на њему открити нешто непознато, почиње причати на свој хладни, нешто иронични начин. При говору једва покреће усне, у чијем куту виси цигарета, чији дим - са уживањем испушта кроз ноздрве које се надима Ју. • -

„Прва акција протекла је противно програму“, каже а његове згрчене очи испод штита капе са осмехом 1 у мене, „Место да се боримо, љубили смо се узајамно.

Код Спасоја човек није начисто, да ли се шерет не крије иза озбиљности речи, или 'да ли он'и горке ствари не излаже са осмехом.

„Тринаестог јула, дакле“, каже са оклевањем, као да се ради о - неком тешком прорачуну, „тринаестог, дакле, почело је. Стављено нам је у задатак да разоружамо Италијане. Требало је да опколимо село у коме се налазио њихов гарнизон. Једна наша група обишла је село са леве, друга са десне стране. Али су Италијани свакако | били нешто приметили, повукоше се за брежуљак и очекиваху.“

„Изгледало је као да неће доћи до борбе“, каже Патић својим мирно издуженим начином говора, „као да срца, ни на овој ни на оној етрани, још нису на борбу спремна.“ ;

„Тако је било“, каже Спасоје гунђаво. „И тада је ипак негде олјекнуо један пуцањ. Негде је избио пожар. Негде у даљини један је логор претворен у пепео. Причало се, усташе су запалиле једно село. Нисмо знали, да ли прво да разоружамо Италијане или прво да кренемо на усташе. Италијани су лагано сишли за брежуљак. Нису долазили као непријатељи, већ пре као људи који су увучени у нешто из чега би се радо извукли. Покретима главе, живим гестижулирањем, пријатељским осмесима = речима које су нам биле једва_ разумљиве хтели су нам објаснити, да желе да уз нас пођу на усташе, И тако је дошло да смо се изненада измешали, у жагору братства и пријатељства, и да су се многи прлили и ишли руку под руку, уме_ сто, као што нам је било заповеђено, да изведемо војничку акцију против италијанских окупаторских трупа.“

Облаци су се нешто разредили. Седимо удобно у плетеним наслоњачама и посматрамо блато блиставо стадо оваца које ситно а оштро поскакује кроз зелену излоквину горског потока.

„Као оне овце, враћали смо се један крај другог,“ каже Патић мирним гласом, „и нисмо знали како да се од Италијана ослободимо. Како да створимо дистанцу, потребну за извођење једног рат"ничког акта. Јер, када 'се човек исувише приближи човеку, телтко му може бити непријатељ.“ А промукли и нешто сухи глас Спасојев: „Најгоре је било што је вест о усташама била пука узбуна. Није било других непријатеља и био је тренутак за извођење нашег задатка. Када смо стигли на раскршће, хтели смо се одвојити од Ита-