Наша књижевност

244 ђ 1 5 - Књижевност

лијана. Наши сељаци, који су нас гледали како заједно марширамо, чудили су се. Знали су смисао тринаестог јула, знали су да се тог дана на све стране треба да разбукти устанак, и сада су се чудили и свакако били помало узнемирени. На раскршћу, рекосмо Италијанима да хоћемо да се од њих одвојимо. Идемо десно, рекли смо. И наш пут води десно, одговорише Италијани. МИ тако смо и даље ишли заједно једно извесно време, а онда одлучисмо, да скренемо улево. Али и Италијани савише улево. Очајнички смо се трудили да се извучеџо из. те ситуације. Имао сам Пудљивог коња. Он ће ми помоћи, мислио сам. Када га пустимо, даће се у трк. А ми ћемо се правити као да га желимо ухватити и отићи ћемо од Италијана. Коњ је унстини као луд одјурио, Ми за њим. А за нама појурише Италијани. Ту вије помагало никакво парламентарно преговарање, пикаква дипломатија. Знали смо да је час да учинимо крај. Била смо одлучили. Мирним путем или силом. | |

„Адио“, рекли смо. „Не идите за нама. Идите својим путем. Иначе, пуцамо. Ако уистини хоћете пријатељство, вратите се у своју земљу. Адио!“ ) | | : -

У међувремену, народ се окупио. Долавио је са свих страна, са и без“ оружја. Опколили смо село и кућу у којој су стационирали Италијани. Онда се они предадоше. Запленисмо једанаест пушака. Једну од њих добио је Жарковић. Он је даде Патићу. | |

По једном тренутку тишине, додаде гунђаво хладни глас: ИМ сада виси о Вукином рамену.“ |

ж ж.

О тој пушци требало је причати. Али, одједном, као да је постало немогуће и даље приповедати о томе што је било, седећи заваљено у удобној плетеној наслоњачи, на овом одабраном месту терасе планинског хотела. Ћаскајући и шалећи се, или наднети над шаховским таблама, седели су гости, који су допутовали из даљине. И они су прекривали слике удеса, мучеништва и смрти, које су речи ископавале из гробова и дозивале. |

Али, после једног тренутка, мали, здепасти, остарији човек ипак. рече: „Дао ми пушку. Али нека вам причају и о Жарковићу, како је то било и како је услед тога пао у клопку.“

И Патић положи тешку руку на моје колено и шапташе; БИ ствари, ја сам стари чиновник. Бирократ. У суштини, неполитички човек. Да су дражиновци били људски пристојнији, ко зна, можда бих ипак ишао са њима... И сада не бих седео са вама.“ |

„Не прави се горим но што си,“ каже Спасоје а његове светле продорне очи гледају пријатељски подругљиво. |

Облаци су се нешто померили. Из тамнозеленог застора јелових шума издиже се као у леду исклесан масив Дурмитора.