Наша књижевност

Биографија једне пушке 5 245

ФН

„Онако је као што кажем,“ упорно настоји Патић. „Пре рата нисам се бавио политиком. Мој отац дошао је овамо из Босне. Убио је једног бега, зато што му је кућу запалио. Пребегао је овамо и остао.

Патић је затворио очи, као да тако боље види. Онда додаје: „Припадао је покрету Млада Босна. Уосталом, пао је 1912 код Скадра. И мајка ми је умрла ускоро потом...“

- „Умрли су,“ кажем, „и ми ћемо умрети. Али шта је са пушком»

„Пушка,“ каже Патић и са сумњом ме гледа полузатвореним очима, „Када је рат почео, био сам у Бањалуци. Пошао сам у Сарајево и јавио се као добровољац. Али се рат завршио пре но што је уствари и почео. Сео сам на бицикл и пробио се-до Пиве. У бреговима сам оставио точак и продужио пешице. Хтео сам кући. У таквим временима човеку је најбоље код својих. Када сам стигао, Италијани су били у земљи. Тада су људи из Партије питали: Хоћете ли да се борите против окупатора» — Народ је одговорио: „Да, хоћемо да се боримо“. На овим планинама, дакле, окупили смо се. Један учитељ био је командант. Звао се Дипмил. Спасоје је ту био, потврдице. И Жарковић. Неки од нас имали су оружје. Не многи. Али нам је много народа пришло, када смо опколили жандармериску станицу. Цицмил је Италијанима одржао говор, Немамо ништа против вас, рекао је. Ништа против италијанског народа. Хоћемо слободу. А ви вратите се у своју земљу и борите се за своју властиту слободу... Нисмо им ништа узели, осим оружја. А оружје смо поделили. Ослободили смо планине, а наше село добило је име „острво слободе“. И Тито је једно време био ту и чика Јанко. Каква су: то била времена! Сваки дан је имао своју властиту историју...“

Патић ућута и гледао ме је, као да мисли: ко ни је ту био неће то разумети. 1

„А пушкаг“ питам. |

„Жарковић ми је нешто касније дао пушку,“ рече Патић тихо, скоро са устезањем. „Морали смо се борити са четницима, који су из Србије дошли у наше планине. Жарковић је имао један политички задатак. Био је послан у Босну и мислио је да Пе пушка овде бит“ потребнија. „Узми је,“ рекао је, „и чувај је.“ Није рекао: Врати ми је, када се вратиш, јер нико од нас није могао знати има ли повратка. Па ипак, било је као да је мислио: Пушка је само привремено била прешла у моје руке. „Када су се Италијани повратили, закопао сам је“ — поновио је — и гледао скоро са триумфом. Али у дну његовог погледа било је нечег тамно-горког, као остатак неког страка, као отсјај неког болног доживљаја.

„С вечери су дошли четници у кућу. „Где је пушка»“ питали ој. ћутао сам.

Тукли су ме дивље и бесомучно. Мучили ме. Али нисам хтео да та пушка пуца на пријатеље. ћутао сам.

„Јеси ли се краљу заклео на верностр“ питали су четници,