Наша књижевност

;

2714 ; - - Књижевност

—- У Озни је! Негдје на аустријској граници. Поставља врше... па. Андрејев смијех као да размиче уске зидове канцеларије. Из цијеле појаве блисга његово младеначко, радосно прољеће. Још један стисак руку и врата сакривају високу, снажну фигуру авија-

"тичког поручника Андреја.

пе ж

— Па како бе то догодило — не може Младен да повјерује у

ту страшну вијест. — Како — пита Младен и све очекује, да Пе чути нешто друго, него оно, што већ зна тако добро. — Како — немоћно шири руке оронули Туна. — Летисо је У

бомбардеру. Обична вјежба над аеродромомх Одједном је мотор плануо. Возио је запаљени авион све док и посљедњи члан посаце није оретно искочио. Кад је он скакао, лизнуо је пламен и запалио | његов падобран... : Младен оставља стрица под тријемом и полази путем којим га је Андреј водио на Купу. Сваки корак — болније сјећање. На пролазу у плоту, на малој клупчици, Младен застаје. Дан је јесењи и

· природа упутала лијено, без покрета, без боја које привлаче око.

На десно, тамо гдје се прије једва замјећивала мала, мусава же љезара, укопао се у земљу нови гигант и дахће снажним плућима. Немир дрхтаја шири се све до Купе и у цијелој околини осјећа се присуство те нове дивовске силе. — Андреју, да си бар отишао у рату = шашће несувислој Младен и тражи било какву мисао, да се на њој устави, и не прокуне бесмислени живот. Али све се мисли расплињују и он се беспомоћан и погружен вуче на граник. У њему непрекидно одзвањају стричеве ријечи: „Возио је запаљени авион све док није искочио и посљедњи

· члан посаде...

—- Да, а зар је његов Гуштер и могао учинити другачијег...

На гранику је још тише. Зрак и околина као да су посути пепелом, Кроз танки слој облака сунце ту и тамо просијава у лепезама. Једино потмули тутањ нове жељезаре разбија сивило снатом која кипти у тим челичним кулама.

У ово вријеме, пред смирај дана, кад би се огласиле сирене, причао је Туна, Андреј је прелетао обје ријеке, заокружио неколико пута над творничким димњацима, пројурао више баке, која је на сваки шум авиона излазила на двориште, и тек онда, распјеваног срца, пловио натраг према оближњем аеродрому.

— Ништа ти не умијем рећи — мучи се Младен, јер не налази. Андреју ријечи утјехе и смирења. Осјећа како су му прса тијесна и дах га гуши. По ПЦ |

Купом узводно нагањају се дјечаци. Један од“"њих бјелокос као и Андреј, нарочито је бучан. Трчи уском даском пребаченом С

" обале на шлеп и сваки час мислиш паст ће у воду.