Наша књижевност

Четири песме

210

То тамо је где задње избе стоје

То тамо је, где задње избе стоје = 1 И нове куће, узаних фасада,

Трашже почетак поља, изван града, Кроз скеле плашљиво мотрећи своје.

Ту пролеће увек бледо бива,

Лето у грозници крај плотова клеца; Болешљива стабла су трешњи и деца, И само јесен ту у себи скрива Нешто далеко, и умирујуће;

Понекад вече у благом је сјају. Пастир је наслоњен, док овце дремају,

На тамни фењер код последње куће.

Бог! да Сагтомзеј | 1 —

· Тај слепи човек што на мосту стоји - Сив као међаш царства незнанота,

Предмет је, увек исти, око кога Можда кружи време кад векове броји, И мирно средиште звезданога пута. Јер све око њега блиста, тече, лута.

· Праведник он је непокретног хода,

Стављен сред путева замршених сплета; Туробан улаз подземнопа света

Код једног површног рода.

(Превео Иван В. Лалић) Рајнер Мариа РИЛКЕ

У ~