Наша књижевност

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ

. Јесењи дан

Време је, Господе. Дуто беше лето. Преко сунчаника спусти своју сену А низ поља пусти да ветрови крену.

Задњим плодовима нареди једрину, Дај им још два топла, јужна дана. Нека Савршенство своје плод сваки дочека, И последњу сласт дај тешком вину.

Ко сад је без куће, сатрадит је неће. Сад ко сам је, дуго сам ће бити. Писма ће писати, лутати и бдити

И по алејама немирно да шеће,

Кад игра лишће што траг ће му крити.

Римска фонтана

Две зделе једна над другом стоје тако. У старом, облом мраморном оквиру. =. Доња, коју вода облива полако

Тугсом се жубору одвраћа у миру,

И кад ко на шушљем длану одраз сине, Горе шаље скрито зрцало са сликом; Небо на подлози зеленкасте тмине

Ко предмет невиђен и непознат ником.

"А у лепој посуди се шири вода Без чежње, и тако мирно, круг за кругом, И каткад само у капању дугом

Сањиво лине преко маховине На зрцало штто га насмешеним чине Преливи кад један на други се дода.